Govor i muzika su dominantni elementi slušnog okruženja bebe. Dok su dosadašnja istraživanja pokazala da govor igra ključnu ulogu u razvoju jezika dece, manje se zna o muzici koju bebe čuju.
Nova studija Univerziteta u Vašingtonu, objavljena 21. maja u časopisu Nauka o razvoju, prva je koja upoređuje količinu muzike i govora koje deca čuju u detinjstvu. Rezultati su pokazali da bebe čuju više govornog jezika nego muzike, a jaz se povećava kako bebe stare.
„Želeli smo da dobijemo snimak onoga što se dešava u kućnim okruženjima beba“, rekla je autorka dopisnice Christina Zhao, asistentkinja profesora govora i sluha na UV.
„Dosta studija je proučavalo koliko reči bebe čuju kod kuće i pokazale su da je količina govora usmerenog na bebe ono što je važno u razvoju jezika. Shvatili smo da ne znamo ništa o tome koju vrstu muzike bebe čuju i kako se to upoređuje sa govorom.“
Istraživači su analizirali skup podataka jednodnevnih audio snimaka prikupljenih u kućnim okruženjima beba koje uče engleski u dobi od 6, 10, 14, 18 i 24 meseca. U svakom uzrastu, bebe su bile izložene više muzike sa elektronskog uređaja nego ličnog izvora. Ovaj obrazac je bio obrnut za govor. Dok se procenat govora namenjenog odojčadi značajno povećavao sa vremenom, ostao je isti za muziku.
„Šokirani smo koliko je malo muzike na ovim snimcima“, rekao je Džao, koji je i direktor Laboratorije za ranu slušnu percepciju (LEAP), smeštene u Institutu za učenje i nauke o mozgu (I-LABS). „Većina muzike nije namenjena bebama. Možemo zamisliti da su to pesme koje se emituju u pozadini ili na radiju u kolima. Mnogo toga je samo ambijentalno.“
Ovo se razlikuje od veoma angažovane, multi-senzorne muzičke intervencije orijentisane na pokrete koju su Zhao i njen tim prethodno primenili u laboratorijskim postavkama. Tokom ovih sesija svirala je muzika dok su bebama davani instrumenti, a istraživači su učili negovatelje kako da sinhronizuju pokrete svojih beba sa muzikom. Kontrolna grupa beba je tada došla u laboratoriju samo da se igra.
„To smo uradili dva puta“, rekao je Džao. „Oba puta smo videli isti rezultat: ta muzička intervencija je pojačavala nervne odgovore bebe na zvukove govora. To nas je navelo da razmišljamo o tome šta bi se desilo u stvarnom svetu. Ova studija je prvi korak u tom većem pitanju.“
Prethodne studije su se u velikoj meri oslanjale na kvalitativne i kvantitativne izveštaje roditelja kako bi ispitali muzički doprinos u okruženju beba, ali roditelji imaju tendenciju da precenjuju količinu koju govore ili pevaju svojoj deci.
Ova studija zatvara jaz analizom celodnevnih slušnih snimaka napravljenih pomoću uređaja za snimanje jezičkog okruženja (LENA). Snimci, prvobitno napravljeni za posebnu studiju, dokumentovali su prirodno zvučno okruženje beba do 16 sati dnevno tokom dva dana u svakom uzrastu za snimanje.
Istraživači su zatim koristili proces obeležavanja LENA podataka preko platforme Zooniverse za nauku građana. Od volontera je zatraženo da utvrde da li u klipu ima govora ili muzike. Kada se identifikuje govor ili muzika, slušaoci su upitani da li dolaze iz ličnog ili elektronskog izvora. Na kraju su procenili da li je govor ili muzika namenjena bebi.
Pošto je ovo istraživanje predstavljalo ograničen uzorak, istraživači su sada zainteresovani da prošire svoj skup podataka kako bi utvrdili da li se rezultat može generalizovati na različite kulture i populacije. Nastavna studija će ispitati istu vrstu LENA snimaka od novorođenčadi u latino porodicama. Pošto audio snimcima nedostaje kontekst, istraživače zanima i kada se muzički trenuci dešavaju u životima beba.
„Znatiželjni smo da vidimo da li je muzički unos u korelaciji sa nekim razvojnim prekretnicama kasnije za ove bebe“, rekao je Zhao.
„Znamo da je unos govora u velikoj meri povezan sa kasnijim jezičkim veštinama. U našim podacima vidimo da govor i muzički unos nisu u korelaciji — tako da nije da će porodica koja ima tendenciju da priča više imati i više muzike. Pokušavamo da videti da li muzika samostalnije doprinosi određenim aspektima razvoja“.
