Deca i tinejdžeri se bore sa svojim mentalnim zdravljem u Americi, a jedan novi izveštaj sugeriše da je preterano angažovanje roditelja delimično kriva.
Deca više ne mogu da lutaju. Izgubili su vreme za slobodnu igru i preuzimanje rizika zbog straha roditelja od opasnosti u svetu, rekao je koautor izveštaja Dejvid Bjorklund.
Iako ljudi misle da su nedostatak nezavisnosti i porast problema mentalnog zdravlja novi, to je bilo mnogo postepeno, rekao je Bjorklund, profesor na odseku za psihologiju na Florida Atlantic Universiti College of Science, u Boka Ratonu.
„To nije zaista nova pojava. Ona je u porastu. I raste decenijama“, rekao je Bjorklund. Trend se pojavio 1960-ih i zaista se ubrzao 1980-ih, kažu autori. Neki su na kraju nazvali trend „helikoptersko roditeljstvo“.
Odrasli su bili dobronamerni u želji da zaštite decu, navodi list, ali je to lišilo decu nezavisnosti koja im je potrebna za mentalno zdravlje. A sada mladi ljudi doživljavaju visok nivo anksioznosti, depresije i samoubilačkih ideja.
Godine 2021. Američka akademija za pedijatriju, Američka akademija za dečiju i adolescentnu psihijatriju i Udruženje dečijih bolnica izdali su zajedničku izjavu Beloj kući da se mentalno zdravlje dece i adolescenata proglasi „nacionalnim vanrednim stanjem“.
Prošlog meseca, američki centri za kontrolu i prevenciju bolesti izvestili su o rezultatima ankete iz 2021. koja je otkrila da se 57% tinejdžerki oseća uporno tužno ili beznadežno. Ti brojevi su dvostruko veći od broja tinejdžera koji doživljavaju tugu ili beznađe.
Previše školskih zadataka je deo ovog pada mentalnog zdravlja, navodi se u članku koji je nedavno objavljen na mreži u Journal of Pediatrics. Školska godina je porasla u proseku za pet nedelja između 1950. i 2010. godine, a domaći zadaci su uobičajeni, čak i za malu decu.
U međuvremenu, odmor je u proseku trajao samo 26,9 minuta u školskom danu 2014. godine, rekli su autori.
Još jedan izazov za mentalno zdravlje mladića: intenzivan pritisak da se postigne u ranom dobu, posebno u porodicama srednje klase koje planiraju koledž, rekao je Bjorklund.
Mogućnost za samostalnu igru, samostalne aktivnosti i mogućnost da doprinesu svojim porodicama pomaže deci da se osećaju pouzdano, odgovorno i sposobno, rekao je Bjorklund.
„Igra je važna, a to je koncept u koji je nekima teško da poveruju“, rekao je Bjorklund.
Igra je, po definiciji, neozbiljna, rekao je. Ipak, naučnici koji proučavaju igru veruju da ona „igra zaista važnu ulogu u zdravom razvoju dece, društvenom razvoju, mentalnom razvoju, emocionalnom razvoju. Predugo se uzima zdravo za gotovo“, rekao je Bjorklund.
Od igre i nezavisnosti deca stiču osećaj autonomije, osećaj da ono što rade čini razliku, rekao je Bjorklund.
Takođe im daje osećaj kompetentnosti.
„Svima nam je bolje ako imamo osećaj da smo važni akteri u našim životima, da smo kompetentni, barem u nekim stvarima“, rekao je Bjorklund.
Potreba za više mogućnosti za nestrukturiranom igrom samo je jedno od mnogih različitih pitanja koja verovatno utiču na mentalno zdravlje dece, rekla je Džil Emanuele, potpredsednica kliničke obuke Instituta za um deteta u Njujorku. Emanuele nije bio uključen u ovaj komentar.
Emanuele je takođe napravio razliku između vremena za igru i vremena zastoja na ekranima.
„To je ključni deo razvoja dece. Oni uče kognitivne veštine, socijalne veštine, jezičke veštine, fizičke veštine. Oni uče preuzimanju rizika. Uče socijalne veštine, kako da komuniciraju sa drugom decom, kao i samoregulaciju i upravljanje. Uče kako biti kreativan. Oni uče kako da zamišljaju“, rekao je Emanuele o vremenu za igru. „Taj nezavisni način na koji mogu da izgrade svoj svet i izgrade sve ove veštine je veoma važan.
U smislu preuzimanja rizika, Emanuele koristi metaforu učenja dece da voze bicikl, da na kraju morate da skinete ruku sa bicikla i pustite ih da se voze ili padnu.
Prema njenim sopstvenim zapažanjima, Emanuele je rekla, „roditelji su mnogo manje voljni da puste ruke sa bicikla. A neka deca zapravo ne mogu da padnu i uče sama, da imaju to iskustvo, da se nose sa neuspehom.“
Možda roditelje treba naučiti da podstiču više nezavisnosti kod svoje dece i da održavaju zdrave granice dok dozvoljavaju izvesnu nezavisnost u igri, rekao je Emanuele.
Bjorklund je rekao da je prvi korak u pokušaju da se reše pitanja pokrenuta u studiji priznavanje potrebe.
Roditelji bi mogli da rade zajedno sa još nekoliko roditelja kako bi svojoj deci dali više samostalnosti da zajedno hodaju do prodavnice ili čak da se igraju u dvorištu jednog deteta i dovedu odrasle u hitnim slučajevima, rekao je on.
Roditelji bi takođe mogli da podnesu peticiju školama da vrate duži odmor.
Među vrstama rizične igre koju su autori zabeležili jeste penjanje visoko na drvo. Ovo pomaže u zaštiti dece od razvoja fobija, prema izveštaju, i smanjuje anksioznost povećavajući samopouzdanje u suočavanju sa hitnim slučajevima.
To je pitanje koje zahteva ravnotežu. Naravno, roditelji ne treba da budu neodgovorni i da čuvaju decu, rekao je Bjorklund, napominjući da to treba da ublaže prilikama da pomognu deci da budu samostalna.
„Rizik je trošak i korist. A kada rizikujemo i uspemo, često postoji velika korist“, rekao je Bjorklund. „Želimo da ublažimo rizike, naravno, za našu decu. Ali ne želimo da ih sprečimo da se bave time.“
