Mnogi od nas iz iskustva znaju koliko je neverovatno teško zadržati težinu nakon što je izgubite. Čak i oni koji koriste novu klasu lekova za mršavljenje, kao što je semaglutid, mogu se suočiti sa značajnim ponovnim dobijanjem težine nakon prestanka uzimanja lekova.
Tim predvođen istraživačima sa ETH Ciriha u Švajcarskoj možda je otkrio zašto u analizi ljudskih tkiva i eksperimentima na miševima.
Otkrili su da masne ćelije sisara vode evidenciju o gojaznosti u procesu koji reguliše ekspresiju naših gena, poznatom kao epigenetika.
Ranije gojazni miševi sa ovim epigenetskim ‘sećanjima’ iskusili su brže povećanje telesne težine kada su hranjeni masnom ishranom, u poređenju sa kontrolnim miševima koji nisu imali prekomernu težinu. Epigenetičarka ETH iz Ciriha Laura Hinte i kolege ovu pojavu nazivaju obesogenim pamćenjem.
„Čini se da ove promene potiču ćelije za patološke reakcije u gojaznom okruženju, doprinoseći problematičnom ‘jo-jo’ efektu koji se često viđa sa dijetom“, pišu Hinte i tim u svom radu.
„Ciljanje ovih promena u budućnosti moglo bi poboljšati dugoročno upravljanje težinom i zdravstvene rezultate.“
Eksperimenti na mišu Hintea i tima otkrili su gubitak težine nakon značajnog povećanja masnih ćelija adipocita da još više reaguju na buduće dijete sa visokim sadržajem masti, doprinoseći ovom povratku težine. Ćelije ne napuštaju ‘postavku gojaznosti’ u pogledu načina na koji se geni isključuju i uključuju.
Tipovi gena koji se regulišu drugačije kod miševa koji su ranije bili gojazni u poređenju sa kontrolama uključuju povećanje aktivnosti gena uključenih u upalu i smanjenu aktivnost gena uključenih u identitet i funkcije masnih ćelija.
Prethodna istraživanja su takođe primetila gubitak identiteta masnih ćelija kod gojaznih miševa. Ova „kriza ćelijskog identiteta“ može biti ono što smanjuje normalne funkcije masti koje se obično vide kod zdravih ljudi kod gojaznih, uprkos tome što ovi drugi imaju više masti za obavljanje tih funkcija.
Istraživači su takođe pronašli znake ove gojazne memorije u masnim ćelijama ljudi koji su bili podvrgnuti operacijama gubitka težine, u poređenju sa ćelijama ljudi koji su imali rutinske izborne operacije koje nisu povezane sa težinom.
Zbog ograničenja u epigenetičkoj analizi smrznutog ljudskog masnog tkiva, tim nije mogao pokazati direktnu uzročnu vezu kod ljudi.
Ali sveukupno „ovi rezultati ukazuju na to da gojaznost izaziva ćelijske i transkripcione (obesogene) promene u masnom tkivu, koje se ne rešavaju nakon značajnog gubitka težine“, objašnjavaju Hinte i tim.
Za milijarde nas faktori koji su van naše kontrole, od naših mikrobioma do oslanjanja na određene lekove, ograničenja resursa i genetike, mogu učiniti održavanje te težine neverovatno teškim. Sada možemo dodati epigenetiku ovoj frustrirajućoj listi.
Gojaznost je povezana sa 4 miliona globalnih smrtnih slučajeva u 2015. godini, od kojih je više od dve trećine pripisano srčanim oboljenjima (broj jedan uzrok smrti u svetu).
Očekuje se da će stopa gojaznosti nastaviti da raste, posebno u SAD, tako da potreba za razumevanjem ovog složenog pitanja postaje sve hitnija.
Ali dok ne nađemo način da se uhvatimo u koštac sa gojaznim pamćenjem, može pomoći da imamo na umu druge studije koje sugerišu, umesto da se fokusiramo na samu težinu, fokusiranje na zdraviju ishranu može imati pozitivniji i trajniji uticaj na naše zdravlje.
Ovo istraživanje je objavljeno u časopisu Priroda.
