Otprilike četvrtina šesnaestogodišnjaka sa poremećajem iz autističnog spektra (ASD) tek treba da dobije zvaničnu dijagnozu, prema istraživanju iz Rutgersa.
Studija, koja se pojavljuje u časopisu za autizam i razvojne poremećaje, koristila je metodu koja se zove aktivni nadzor iz više izvora da bi proizvela ono što njeni autori smatraju najboljim podacima o prevalenci ASD-a među adolescentima u našem regionu.
„Mislimo da je ovo najveća studija o ASD u ovoj starosnoj grupi i nadamo se da će pomoći školama, zdravstvenim radnicima i drugima sa informacijama koje vode ka boljem razumevanju i uslugama“, rekao je Valter Zagorodni, vanredni profesor na Rutgers Nev Jersei-u. Medicinski fakultet i glavni autor studije.
Istraživači su otkrili da, sveukupno, 1,77 odsto šesnaestogodišnjaka u severoistočnom Nju Džersiju ima ASD, ali to stanje pogađa muškarce više nego žene, belce više nego crnce ili Hispanoamerikance, a adolescente sa visokim prihodima više nego vršnjake sa niskim primanjima.
Istraživači su takođe otkrili da jedan od četiri adolescenata sa ASD-om nije dijagnostikovan i da tri od pet adolescenata sa ASD-om imaju jedno ili više neuro-psihijatrijskih stanja – najčešće poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću (ADHD).
Istraživači su pregledali školske i zdravstvene kartone za 4.875 od 31.581 šesnaestogodišnjaka koji su živeli u četiri okruga Nju Džersija na severu 2014. Taj početni pregled je identifikovao 1.365 zapisa koji su zaslužili sveobuhvatnu procenu i analizu, što je zauzvrat potvrdilo 560. Od toga 384 je prethodno identifikovano praćenjem kada je kohorta imala 8 godina, a dodatnih 176 osoba je zadovoljilo dijagnostičke kriterijume ASD u dobi od 16 godina.
ASD je češće identifikovan kod adolescenata muškaraca, 2,89 odsto, u poređenju sa ženama, 0,62 odsto.
ASD je bio dvostruko češći među adolescentima iz domaćinstava sa visokim prihodima u poređenju sa porodicama sa niskim primanjima. Dijagnoza ASD-a je takođe značajno varirala u zavisnosti od rase i socioekonomskog statusa. ASD je bio 50 procenata češći kod belih adolescenata nego kod crnaca i vršnjaka iz Španije. (Nije bilo dovoljno azijskih tinejdžera u kohorti da bi se uporedile stope.)
„Ovo potvrđuje ono što su druge studije otkrile o relativnoj pojavi autizma prema polu, rasi i socioekonomskom statusu u detinjstvu, i gotovo sigurno odražava prave obrasce incidencije, a ne bolje stope dijagnoze među grupama koje dobijaju češću i bolju medicinsku negu“, Zahorodni rekao. „Naša studija nije ispitala zašto se stope prevalencije razlikuju, ali druge studije ukazuju na složenu interakciju gena i okruženja.“
Najvažniji nalazi studije mogu biti identifikacija značajnog broja nedijagnostikovanih slučajeva autizma, posebno među adolescentima sa blagim oblicima oštećenja i visokim procentom adolescenata sa ASD koji takođe imaju druge neuropsihijatrijske poremećaje.
Otkriće da mnogi pojedinci ostaju nedijagnostikovani – i da mnogi adolescenti koji bi mogli da imaju koristi od podrške nikada je ne dobiju – sugeriše da bi škole i zdravstveni radnici mogli da poboljšaju svoje alate za otkrivanje ASD. Nalaz da većina ljudi sa ASD-om ima još jedan neuropsihijatrijski poremećaj sugeriše da će ova grupa biti složenija i da će verovatno zahtevati intenzivnije intervencije i planiranje.
Najnovija studija bila je druga studija ove istraživačke grupe koja je ispitivala istu grupu ljudi, ali se Zagorodni nada da neće biti poslednja.
„Voleli bismo da nastavimo da proučavamo ovu istu kohortu u budućnosti jer znamo mnogo manje o autizmu u odraslom dobu“, rekao je Zagorodni. „Nastavak praćenja ove grupe od više od 500 ljudi mogao bi u velikoj meri da doprinese onome što se zna o ASD-u i kako se on karakteriše u odraslom dobu, što će, na kraju, dovesti do identifikacije intervencija koje maksimiziraju blagostanje.
