Kao što većina novopečenih roditelja može da potvrdi, neprospavane noći nisu baš najveselija jutra. Zbog toga nema smisla da potpuna deprivacija sna privremeno resetuje raspoloženje skoro polovine ljudi sa velikim depresivnim poremećajem.
Skeniranje mozga dobrovoljaca pokazalo je zašto bi to mogao biti slučaj, otkrivajući intrigantne promene između kritičnih područja mozga kod zdravih dobrovoljaca i onih kojima je dijagnostikovana velika depresija.
Istraživanje koje je vodio Univerzitet Pensilvanije u SAD koristilo je funkcionalnu magnetnu rezonancu za mapiranje i merenje moždanih funkcija 54 osobe bez istorije psihijatrijskih ili poremećaja raspoloženja i 30 sa velikom depresijom.
Od onih koji nisu imali istoriju depresije, 16 je stavljeno u kontrolnu grupu i dobro se naspavalo između testova. Za sve ostale, sa i bez dijagnoze, bilo je to jedno dugo veče čitanja, igranja kompjuterskih igrica, gledanja televizije… i bez zatvaranja očiju. Bez kofeina, bez vežbanja. Samo dosadan do izlaska sunca.
Lišen dovoljno vremena za odmor i dopunu, ljudski mozak nije najefikasnija mašina. Komad tkiva na prednjem delu našeg mozga koji se zove dorsolateralni prefrontalni korteks polako se kreće, što otežava obraćanje pažnje.
Ne samo da je naša spoznaja usporena, već je i naša sposobnost da regulišemo svoje emocije jer amigdala – ključna komponenta limbičkog sistema – radi prekovremeno, posebno kao odgovor na negativne stimuluse. Bez prefrontalnog korteksa koji bi ublažio naše razmišljanje, možemo postati brzi i razdražljivi.
Ipak, od početka psihijatrijskih istraživanja, deprivacija sna je posmatrana kao potencijalni tretman za ublažavanje depresije, barem u proporciji pojedinaca koji to doživljavaju kao uporno raspoloženje.
Naravno, istraživači koji stoje iza ove najnovije istrage primetili su poboljšanje raspoloženja kod 13 od 30 pacijenata sa velikom depresijom nakon neprospavane noći.
U međuvremenu, rezultati testa raspoloženja na onima koji nemaju depresiju generalno odražavaju vrstu umorne mrzovolje koju većina doživljava kada im nedostaje san.
Podaci o slikama otkrili su moguće objašnjenje iza ovog kontrasta. Činilo se da su veze između amigdale i mosta između kognitivnih i emocionalnih regiona mozga zvanog prednji cingularni korteks poboljšane kod onih čije se raspoloženje navodno poboljšalo, bez obzira na njihovo mentalno zdravlje.
Čak i nakon dve noći nadoknađivanja izgubljenog sna, ova povezanost u dva regiona ostala je relativno jaka.
Poznato kao hronoterapeutika, princip lečenja psihijatrijskih stanja kroz promene u biološkim ritmovima postao je polje ozbiljnog proučavanja, što sugeriše da bi potres našeg telesnog sata mogao, na neki način, resetovati regulatorne procese koji su krenuli po zlu.
To ne znači da su česte neprospavane noći nužno dobra ideja za bilo koga, s poremećajem sna koji je povezan sa većim rizikom od demencije kasnije u životu. Petljanje sa telesnim satom može imati cenu za naše zdravlje, naš društveni život i radni dan.
Međutim, mapiranje dramatičnih promena u komunikaciji između oblasti mozga za koje se zna da su uključene u emocionalnu i kognitivnu regulaciju nakon gubitka sna moglo bi donekle doprineti uspostavljanju mogućih mehanizama odgovornih za barem neke slučajeve depresije.
Svetska zdravstvena organizacija rangira veliki depresivni poremećaj kao treće najveće opterećenje bolesti širom sveta. Znajući da je barem moguće poboljšati povezanost između područja mozga koja su kritična za raspoloženje, mogli bismo jednog dana pronaći način da podignemo raspoloženje milionima bez da lišimo svoj mozak prednosti dobrog noćnog odmora.