Bipolarni poremećaj – ozbiljna mentalna bolest koja može izazvati i manično i depresivno raspoloženje – može učiniti život izazovnijim. Takođe dolazi sa većim rizikom od ranog umiranja. Sada, studija stavlja u perspektivu koliko je veliki taj rizik i kako se upoređuje sa drugim faktorima koji mogu skratiti život.
U dve različite grupe, ljudi sa bipolarnim poremećajem imali su četiri do šest puta veću verovatnoću da prerano umru u odnosu na osobe bez tog stanja, otkriva studija. Nasuprot tome, ljudi koji su ikada pušili imali su otprilike dvostruko veće šanse da umru pre vremena od onih koji nikada nisu pušili – bez obzira da li su imali bipolarni poremećaj ili ne.
Tim sa Univerziteta u Mičigenu, dom jedne od najvećih svetskih dugoročnih studija o osobama sa bipolarnim poremećajem, izveštava o svojim nalazima u časopisu Psichiatri Research.
Oštra razlika u mortalitetu i razlike u zdravlju i načinu života koji su tome verovatno doprineli, trebalo bi da podstaknu više napora u prevenciji rane smrti, kažu istraživači.
„Bipolarni poremećaj se dugo smatrao faktorom rizika za smrtnost, ali uvek kroz sočivo drugih uobičajenih uzroka smrti“, rekla je dr Anastasija Jocum, vodeći autor studije i menadžer podataka istraživačkog programa u Heinz C. Prechter Bipolar Research Program. „Želeli smo da to pogledamo samo po sebi u poređenju sa uslovima i načinom života koji su takođe povezani sa višim stopama prerane smrti.“
Jocum i njene kolege, uključujući direktora programa Prechter Melvin McInnis, MD, počeli su sa proučavanjem smrti i srodnih faktora među 1.128 ljudi koji su se dobrovoljno prijavili za dugotrajno proučavanje ovog programa o ljudima sa i bez bipolarnog poremećaja.
Otkrili su da su svi osim dva od 56 smrtnih slučajeva od početka studije 2006. godine bili iz grupe od 847 ljudi u studiji koji su imali bipolarni poremećaj.
Uz statistička prilagođavanja, njihova analiza pokazuje da je dijagnoza bipolarnog poremećaja izazvala šest puta veću verovatnoću da će neko umreti tokom perioda od 10 godina od ljudi koji učestvuju u istoj studiji koji nisu imali bipolarni poremećaj.
Poređenja radi, učesnici studije koji su ikada pušili ili su bili stariji od 60 godina imali su više nego dvostruko veće šanse da umru u isto vreme od ljudi koji nikada nisu pušili ili su bili ispod 60 godina, bez obzira na bipolarni status.
Istraživači su se zatim okrenuli drugom izvoru podataka da vide da li mogu pronaći isti efekat. Oni su analizirali višegodišnje anonimne kartone pacijenata od više od 18.000 ljudi koji su primili primarnu negu preko Mičigenske medicine, akademskog medicinskog centra U-M. Među ovom grupom, ljudi sa bipolarnim poremećajem imali su četiri puta veću verovatnoću da će umreti tokom perioda studije nego oni koji nemaju evidenciju o bipolarnom poremećaju.
Tim je proučavao zapise više od 10.700 ljudi sa bipolarnim poremećajem i uporednu grupu od nešto više od 7.800 ljudi bez ikakvog psihijatrijskog poremećaja. Jedini faktor povezan sa još većom šansom za umiranje tokom perioda istraživanja u ovoj grupi ljudi bio je visok krvni pritisak.
Oni koji su imali hipertenziju imali su pet puta veću šansu da umru od onih sa normalnim krvnim pritiskom, bez obzira da li imaju bipolarni poremećaj ili ne. Nasuprot tome, pušači su imali dvostruko veće šanse da umru od onih koji nikada nisu pušili u ovom uzorku, a oni stariji od 60 godina imali su tri puta veću šansu da umru, bez obzira na bipolarni status.
„Na naše veliko iznenađenje, u oba uzorka smo otkrili da je bipolarni poremećaj daleko veći rizik za preranu smrt nego pušenje“, rekao je Mekinis, profesor psihijatrije na Medicinskoj školi U-M.
On se nada da će rezultati podstaći više aktivnosti u medicinskoj i javnoj zdravstvenoj zajednici kako bi se pozabavili mnogim faktorima koji doprinose ovom izuzetno visokom riziku od smrti kod ljudi sa bipolarnim poremećajem.
„Tokom godina postojale su razne vrste programa koji su se sprovodili za prevenciju pušenja i podizanje svesti o kardiovaskularnim bolestima, ali nikada nije bila kampanja takve skale za mentalno zdravlje“, rekao je on, napominjući da oko 4 odsto Amerikanaca živi sa bipolarnim poremećajem dok oko 11,5% Amerikanaca puši.
Jocum i McInnis primećuju da je veća verovatnoća da su ljudi sa bipolarnim poremećajem u obe grupe ikada pušili nego ljudi bez bipolarnog poremećaja, što je u skladu sa prethodnim studijama.
Skoro polovina (47%) UM pacijenata sa bipolarnim poremećajem imalo je istoriju pušenja, kao i 31% učesnika Prechter sa bipolarnim poremećajem. Poređenja radi, pušenje među onima bez bipolarnog poremećaja iznosilo je 29% pacijenata sa U-M i 8% učesnika Prechter-a.
Osobe sa bipolarnim poremećajem u obe grupe takođe su mnogo češće bile žene, a ženski pol je bio povezan sa nešto manjim rizikom od rane smrti.
U kohorti Prechter, ljudi sa bipolarnim poremećajem su imali mnogo veću verovatnoću da imaju astmu, dijabetes, visok krvni pritisak, migrene, fibromijalgiju i stanja štitne žlezde nego oni kojima nije dijagnostikovan bipolarni poremećaj.
U okviru grupe učesnika Prechter studije koji imaju bipolarni poremećaj, pušač i više bodova tokom vremena na standardizovanom istraživanju simptoma depresije oboje su bili povezani sa udvostručenim rizikom od smrti, u poređenju sa učesnicima koji su imali bipolarni poremećaj, ali nisu pušili ili tokom vremena niže rezultate na ocenama depresije.
Zanimljivo je da istraživači nisu pronašli povezanost između rizika od smrti i broja godina tokom kojih su Prechter učesnici uzimali lekove za simptome mentalnog zdravlja. Takođe nije bilo veze sa rezultatima za anksioznost i maniju.
Samo među ljudima sa bipolarnim poremećajem u uzorku pacijenata U-M, visok krvni pritisak je takođe bio povezan sa petostruko većim rizikom od smrti, dok je pušenje bilo povezano sa skoro dvostrukim rizikom od smrti. Informacije o rezultatima depresije ili upotrebi lekova tokom vremena nisu bile dostupne za ovu grupu.
I Jocum i McInnis kažu da bi nalazi, u kombinaciji sa studijama o zdravstvenom statusu, rizičnom ponašanju po zdravlje i specifičnim uzrocima smrti za osobe sa bipolarnim poremećajem, mogli da doprinesu naporima da se poboljša zdravlje i kvalitet života ljudi sa ovim stanjem.
Prethodna istraživanja su pokazala da ljudi sa bipolarnim poremećajem češće imaju metabolički sindrom, što ih stavlja u veći rizik od dijabetesa i kardiovaskularnih stanja zbog kombinacije faktora povezanih sa veličinom struka, holesterolom, šećerom u krvi i krvnim pritiskom. Tome mogu doprineti lekovi za bipolarni poremećaj.
Takođe važno: sekundarni efekti simptoma bipolarnog poremećaja. Nedostatak aktivnosti, loša ishrana, prekomerna upotreba droga/alkohola i niže obrazovanje i stope zaposlenosti takođe povećavaju ukupan zdravstveni rizik, dok pokrivenost zdravstvenim osiguranjem i pristup nezi mogu biti manje dosledni.
Obrazovanje više tinejdžera i odraslih o tome kako da se izbore sa stresom, nevoljama i fluktuacijama raspoloženja, i kako da identifikuju i dobiju pomoć za simptome depresije, moglo bi biti deo povećanja rane intervencije, kažu istraživači. Bipolarni poremećaj često počinje da se pokazuje kao depresija i trenutno ne postoje dobri načini da se predvidi koji će ljudi razviti bipolarni poremećaj, iako je poznato da porodična istorija tog stanja povećava rizik.
Genetska istraživanja u Prechter programu i drugde proučavaju ove faktore koji doprinose.
„Bipolarni poremećaj nikada neće biti naveden u izvodu iz matične knjige umrlih kao glavni uzrok smrti, ali može biti neposredan ili sekundarni doprinos smrti, uključujući i samoubistva“, rekao je Jocum, koji napominje da su studije poprečnog preseka otkrile da u proseku ljudi sa bipolarnim poremećajem umiru 8 do 10 godina ranije od drugih ljudi njihovog uzrasta.
Slično tome, kaže Mekinis, pušenje se retko navodi na umrlicama, ali se dobro razume da je glavni faktor rizika koji dovodi do raka i kardiovaskularnih hitnih slučajeva koji se navode kao uzroci smrti. Zato je dobio toliko pažnje od agencija i organizacija koje vode kampanje javnog zdravlja.
„Moramo da znamo više o tome zašto ljudi sa bipolarnim poremećajem imaju više bolesti i zdravstvenog ponašanja koji ugrožavaju njihove živote i životni vek i čine više kao društvo da im pomogne da žive zdravije i imaju dosledan pristup nezi“, rekao je on.
