Jednom od devet dece u SAD dijagnostikovan je poremećaj pažnje/hiperaktivnosti, prema podacima koje su u maju objavili Centri za kontrolu i prevenciju bolesti. Više od 8% studenata takođe ima ADHD, i oni se često bore u tišini: rasejani na predavanjima, ne mogu da završe zadatke na vreme, sporo sklapaju prijateljstva. Stanje može čak dovesti do toga da zaborave da uzmu lekove za ADHD koji bi im pomogli.
Andrea Chronis-Tuscano, profesor Joel i Kim Feller na Odseku za psihologiju Univerziteta Merilend i predsednik Društva za kliničku dečju i adolescentnu psihologiju Američkog psihološkog udruženja, stručnjak je za ovaj hronični neurorazvojni poremećaj, koji karakterišu simptomi nepažnje, hiperaktivnost, impulsivnost i/ili emocionalna disregulacija.
Ona ko-upravlja sa pomoćnicom kliničkog direktora Erin Jones UMD-ov SUCCEEDS College ADHD Clinic i fokusira svoje istraživanje na razumevanje ranih prediktora razvojnih ishoda za decu sa ADHD; ona takođe radi na tretmanima koji ciljaju ove rane faktore rizika i zaštitne faktore kako bi poboljšali živote ljudi sa ADHD-om, uključujući 4,4% odraslih.
Oktobar obeležava mesec svesti o poremećaju pažnje/hiperaktivnosti, a Chronis-Tuscano je podelio nekoliko ključnih tačaka o poremećaju koje bi svi trebalo da znaju:
„Svi poznajemo ljude sa ADHD-om koji su naučili da se nose sa tim, pronašli svoju nišu i dobro im ide“, rekla je ona. „To je jedna od stvari koje najviše obećavaju o ADHD-u.“
Tretmani mogu uključivati bihejvioralnu i kognitivno-bihevioralnu terapiju, obuku organizacionih veština i stimulativne lekove. Chronis-Tuscano je preporučio razgovor sa lekarom primarne zdravstvene zaštite ili pedijatrom kao prvi korak ka dijagnozi i lečenju.
„Razgovaramo o ADHD-u i mentalnom zdravlju mladih više nego ikada ranije“, rekla je ona. „Ovaj otvoreni dijalog je zaista važan ako želimo da smanjimo stigmu mentalnog zdravlja i povećamo pristup tretmanima.“
Članovi javnosti ozbiljno potcenjuju uticaj koji nelečeni ADHD može imati na pojedince, porodice i društvo, rekao je Chronis-Tuscano.
ADHD može dovesti do depresije, samoubistva, upotrebe supstanci, napuštanja škole i zatvaranja. Osobe sa ovim poremećajem imaju skraćen životni vek za 10 do 15 godina, zbog posledica fizičkog i mentalnog zdravlja, rekla je ona.
Ona je odbacila ideje da je ADHD preterano dijagnostikovan ili čak izgovor za zaboravnost ili nemotivaciju. „Moramo ozbiljno shvatiti ADHD, jer rezultati mogu biti poražavajući.“
Chronis-Tuscano je primetio da nemaju svi pristup lekaru primarne zdravstvene zaštite ili pedijatru gde mogu da preduzmu prve korake ka postavljanju dijagnoze ili lečenja za sebe ili svoje dete. Mnoge škole nemaju dovoljno sredstava i nisu u stanju da pruže pravovremenu evaluaciju ili smeštaj za učenike koji se bore.
Socioekonomski faktori, kao što je nedostatak pristupa prevozu ili osiguranju, takođe mogu stvoriti prepreku za ljude koji traže podršku i programe lečenja ADHD-a. Druga prepreka može biti stigma.
„Ljudi ne žele uvek da kažu školi ili svom poslodavcu — ne žele etiketu“, rekla je ona. „Kao rezultat toga, možda neće dobiti podršku koja im je potrebna.
Takođe je potrebno više istraživanja i fleksibilnosti kada je u pitanju razumevanje ADHD-a kod devojčica i žena, rekao je Kronis-Tuskano, napominjući da su mnogi simptomi i „crvene zastavice“ koje kliničari traže da bi dijagnostikovali poremećaj opisani u psihijatrijskoj literaturi, imajući na umu dečake i muškarce. . Stoga je veća verovatnoća da će roditelji, nastavnici, staratelji i lekari započeti dijagnozu i planove lečenja za njih nego za devojčice i žene sa ovim poremećajem.
„Neki ljudi ne smatraju ADHD tako velikim problemom“, rekao je Chronis-Tuscano. „Ali to je povezano sa toliko važnih ishoda: mentalno zdravlje i dobrobit, obrazovna dostignuća, finansijska nezavisnost… toliko ljudi je dirnuto time.“
