Verovatno niste proveli mnogo vremena razmišljajući o tome koliko su vam teške ruke – ali ako biste morali da nagađate, verovatno biste pogrešili.
Mala studija koja je tražila od ljudi da uporede svoje ruke sa različitim težinama sugeriše da ljudi generalno potcenjuju masu svojih ruku za nešto više od 49 procenata.
Procenjuje se da jedna ruka teži oko 400 grama. I dok to nekima od nas možda ne znači mnogo, za ljude koji nose i dizajniraju protetiku, to je zapravo velika stvar – mnogi korisnici protetike doživljavaju svoje veštačke udove kao preteške, iako su daleko lakši od stvarnih udova.
Važno je da ovo istraživanje pruža novu metodu pomoću koje možemo istražiti kako mozak percipira težinu našeg tela, o čemu još uvek znamo vrlo malo.
Potcenjivanje naše sopstvene mase je nešto što je tim koji stoji iza studije sa Birkbeka, Univerziteta u Londonu nazvao ‘zemaljska bestežinska težina’.
„Naši nalazi pokazuju da se naše svakodnevno iskustvo telesne težine – težine – može precizno kvantifikovati i da je jako potcenjeno“, objašnjava neuronaučnik Elisa Rafaela Fere, jedan od vodećih istraživača.
Naučno govoreći, lako je reći koliko je neki objekat težak množenjem njegove mase gravitacionim ubrzanjem.
Ali naša percepcija naše težine nije direktno povezana sa bilo kojim specifičnim senzornim signalima. Tako je istraživački tim krenuo da istraži kako tačno naš mozak određuje tu težinu i njihove implikacije.
„Postojeća istraživanja o telesnoj težini su se u velikoj meri fokusirala na društvene ili medicinske aspekte toga kako se ljudi osećaju u vezi sa ukupnom težinom svog tela“, kaže doktorant i jedan od istraživača u studiji, Denise Cadete.
„Iznenađujuće, nijedno istraživanje nije istražilo osnovnije pitanje kako mozak konstruiše prikaz težine pojedinačnih delova tela.
Da bi stekao bolji uvid, tim je angažovao 20 zdravih odraslih osoba i rekao im da opuste levu ruku na stubu nalik naslonu za ruke. Ekran je pokrivao ruku tako da učesnici nisu mogli da je vide tokom eksperimenta.
Za početak, njihova leva ruka je visila slobodno kako bi mogli da osete njenu težinu. Ali istraživači su tada podržali svoje ruke i umesto toga dodali težinu levom zglobu – počevši od 100 grama i postepeno povećavajući na 600 grama.
Učesnici su zamoljeni da procene da li su njihove ruke ili težina bili lakši ili teži od njihovih ruku u svakoj fazi.
U proseku su potcenili za gotovo 50%.
S obzirom na to da je osećaj telesne težine često povezan sa umorom (samo pomislite na frazu „moji kapci su teški“), istraživači su zatim naterali učesnike da stisnu uređaj za snagu hvatanja 10 minuta kako bi umorili ruku pre nego što su pokušali ponovo.
Zanimljivo je da su ljudi jednom umorni samo potcenjivali težinu svoje ruke za 29 procenata – pa što su bili umorniji, mislili su da su im ruke teže.
Tim pretpostavlja da bi ova percepcija težine zapravo mogla biti fenomen koji nas podstiče da se krećemo.
„Verujemo da bi uočena telesna težina mogla biti važna komponenta sistema koji se prilagođava evolucijom da kontroliše naše nivoe ponašanja“, kaže Cadete.
„Mozak osobe može ili podstaći ili obeshrabriti fizički napor tako što će učiniti da njihovo telo izgleda lagano, a radnje stoga bez napora, ili teške i tako naporne radnje.
Ova hipoteza je u skladu sa nedavnom studijom o amputiranom pacijentu koji je prijavio da mu je protetska noga bila lakša kada su istraživači koristili intraneuralnu stimulaciju kako bi se ud osećao više otelotvorenim.
„Prvi put smo istražili kako mozak percipira težinu delova tela kao prostorno proširenih objekata“, kaže kognitivni neuronaučnik i jedan od vođa tima, Metju Longo.
„Naš rad može imati implikacije na razumevanje poremećaja telesne težine, uključujući anoreksiju nervozu i gojaznost.“
