Kada je veliki zemljotres potresao Aleutska ostrva na Aljasci 2014. godine, naučnici iz američke vlade požurili su da procene štetu na ostrvu Amčitka. Tražili su curenje zračenja iz podzemnih nuklearnih testova izvedenih decenijama ranije.
Tokom prve polovine 20. veka, udaljeno ostrvo je bilo rezervat divljih životinja, sve dok ga američka vlada nije pretvorila u poligon za nuklearno testiranje.
Tri atomska oružja su eksplodirala u Amčitki kasnih 1960-ih i ranih 1970-ih, uključujući najveću podzemnu detonaciju koju su SAD ikada pokrenule.
Na ostrvu nisu živeli ljudi, ali najveća eksplozija, 1971. godine, ubila je najmanje 900 morskih vidra. Komisija za atomsku energiju, vladina agencija zadužena za nuklearna istraživanja, predvidela je da će uginuti najviše 240 vidra.
Da ekolozi i drugi nisu naterali da se neke vidre presele pre detonacije, verovatno bi bilo mnogo gore.
„Bio je pritisak iz države Aljaske, kao i ekoloških grupa“, rekao je za Biznis insajder biolog i autor za zaštitu prirode Džo Roman. „Na kraju su pomerili stotine vidri.
Roman je pisao o preseljenju vidre u svojoj novoj knjizi „Jedi, kaki, umri: kako životinje čine naš svet“.
U vreme kada je AEC posmatrao Amčitku 1960-ih, populacija morske vidre na ostrvu bila je jedna od šačice koja je preživela skoro izumiranje morskih sisara vek ranije.
Njihova raskošna koža bila je cenjena kao „meko zlato“. Tokom 1700-ih i 1800-ih, lovci su ubili oko milion morskih vidra da bi prodali svoje krzno.
Pad stanovništva bio je alarmantan, sa između 150.000 na 300.000 početkom 1700-ih na oko 2.000 samo 200 godina kasnije. Rusija, Japan, Britanija i SAD su 1911. potpisale sporazum o krznu kako bi pomogli u zaštiti životinja. U narednih nekoliko decenija broj morskih vidra je porastao na oko 30.000.
Do 1959. godine, harizmatične životinje su glumile u filmu o prirodi, „Morske vidre iz Amčitke“. Niko nije želeo da vidi te divne vidre desetkovane podzemnom eksplozijom, rekao je za AEC Džon Vanija, specijalista za vidre iz Odeljenja za ribu i divljač Aljaske.
Splet događaja učinio je mnoge Amerikance ekološki svesnijim tokom 1960-ih, od reke Cuiahoga u Ohaju koja se neprestano zapalila, do istraživanja Rejčel Karson o opasnostima pesticida u njenoj knjizi „Tiho proleće“ do najvećeg izlivanja nafte u vodama SAD u to vreme, blizu Santa Barbara, Kalifornija.
Demonstranti uopšte nisu želeli treću nuklearnu probu u Amčitki. U stvari, grupa za zaštitu prirode Greenpeace formirana je iz organizacije koja pokušava da zaustavi test.
Biolog američke službe za ribu i divlje životinje, Karl Kenion, već je radio na premeštanju nekih vidri u područja u kojima su živeli pre lova u 18. veku. Detonacije u Amčitki bile su dobar razlog da se još više krene, smatraju ekolozi i biolozi.
Ako bi AEC platio za to, rekla je Vanija, naučnici bi mogli da premeste vidre.
Pored finansiranja preseljenja, AEC je naučnicima obezbedio avion koji je mogao da primi preko 50 vidra. Tokom narednih nekoliko godina, naučnici su uhvatili više od 700 vidri u mrežama i odvezli ih na jugoistočnu Aljasku, Vašington, Oregon i Britansku Kolumbiju.
Tokom narednih 50 godina, populacije morske vidre na mnogim od ovih lokacija, poput Sitke na Aljasci, povećale bi se sa nekoliko desetina na stotine ili hiljade. „Sve morske vidre — kojih ima na hiljade — u Sitki sada su potomci ovih morskih vidra prevezenih vazdušnim putem“, rekao je Roman.
Osamdeset devet vidra otišlo je u Britansku Kolumbiju. Sada ih ima preko 7.000. Procenjuje se da 125.000 morskih vidra živi u Tihom okeanu od 2015.
Prisustvo vidre je ubrzo promenilo pejzaže u kojima danas žive. Njihovo preseljenje omogućilo je biologu Džimu Estesu da proučava ostrva sa i bez vidra. Kao rezultat toga, shvatio je da postoji veza između vidra, morskih ježeva i šuma morskih algi.
„U nedostatku morskih vidra, imate mnogo morskih ježeva“, rekao je Roman. „Kada imate puno ježinaca, oni stvaraju ono što se zove ježevi jalovi.“
Morski ježevi jedu držače alge, koje usidre alge. Roman to poredi sa sečenjem šume. Kelp na kraju nestaje.
Jedna od omiljenih namirnica vidra je morski jež. I mogu ih jesti mnogo. „Imaju veoma visok metabolizam“, rekao je Roman. „Jedu mašine.“ Kada broj morskih ježeva opadne, alge se vraćaju.
U Sitka Soundu, morske vidre su smanjile populaciju morskih ježeva za 99%. Šume algi su zauzvrat eksplodirale.
„Šume pružaju hranu i utočište za više od 800 vrsta, uključujući morske lavove, lučke foke, morske jegulje, gobije, murine, hobotnice, rakove, morske anemone i krhke zvezde“, napisao je Roman.
Šume morskih algi su takođe neverovatne u hvatanju ugljenika, što je briga za planetu koja se zagreva.
Vidre takođe mogu uticati na kopnene životinje, napisao je Roman, bilo direktno, kao hrana za vukove na ostrvu Prijatno na Aljasci, ili indirektno, sa šumama morskih algi koje su privlačile ptice koje plene ribu.
Roman je preseljenje morske vidre nazvao jednim od „najuspešnijih slučajeva” te vrste. Međutim, rekao je, „vi ovih dana zaista ne puštate životinje na taj način“.
Kao prvo, SAD nisu konsultovale starosedeoce i ljude prvih naroda pre nego što su pustili vidre. Sisari su vratili šume algi, ali su uništili pouzdan izvor hrane za mnoge ljude.
„Morske vidre ne jedu samo ježeve“, rekao je Roman. „Takođe jedu geopatke i druge vredne bentoske beskičmenjake u tom području.“ To uključuje rakove i školjke. „I naravno, to ih dovodi u sukob sa ribarima u tom području“, rekao je on.
Odjednom su se vidre pojavile tamo gde ih generacijama nije bilo. Dakle, niko se ne seća da je na tom području imao morske vidre“, rekao je Roman. „Oni su navikli da sakupljaju ove beskičmenjake, i prilično su obilni u odsustvu predatora.
Njihov proždrljivi apetit je jedan od razloga zašto neki ljudi vidre nazivaju „morskim pacovima“. Za neke Aljaske i Kanađane na njih se gleda kao na smetnju.
Kada su vidre stigle u nove regione Aljaske, Vašingtona i Oregona 60-ih i 70-ih godina, još uvek je bilo legalno loviti ih. Zakon o zaštiti morskih sisara iz 1973. je to promenio, iako starosedeoci Aljaske i dalje mogu da love vidre, kitove i foke.
„Razgovarao sam sa Majkom Milerom, koji je rođeni Sitkan“, rekao je Roman. „On promoviše ovu ideju neke ravnoteže“ između ljudske populacije i vidra.
To je ideja koju odjekuju i istraživači. „Pitamo se da li postoji slatko mesto gde možete imati sve“, rekla je ekolog Kristi Kroker za BBC.
Iako je broj morskih vidra daleko veći nego što je bio pre 100 godina, životinje su i dalje ugrožene. Oni se takođe suočavaju sa izazovima zbog klimatske krize. I nisu sve preseljene populacije preživele. Nestali su iz Oregona posle otprilike decenije.
Ali uspeh morskih vidra na drugim mestima – posebno njihov uticaj na šume morskih algi – naveo je Oregon da poželi da ponovo pokuša da ih uvede, samo sa više opreza i uz pomoć priobalnih plemena ovog puta.
