Kada dođe sezona trka, svi postaju eksperti za konje koji su zvezde spektakla.
TV ličnosti, profesionalni stručnjaci i vodiči iz forme samouvereno govore o „volji za pobedu“ favorita. U tesnim trkama, takmičari u konjskim konjima se „bore“, pokazujući „srce“, „brižnost“ i „odlučnost“.
Ali da li konji uopšte znaju da su u trci, a kamoli da imaju želju da je pobede? Da li razumeju šta znači kada je njihov nos prvi koji prođe post?
Na osnovu decenija iskustva i svega što znamo o ponašanju konja, mislim da je najverovatniji odgovor „ne“.
Iz perspektive konja, postoji nekoliko suštinskih nagrada za pobedu u trci.
Dostizanje do kraja može značiti oslobađanje od pritiska da nastavite da galopirate velikom brzinom i udaraca džokejskim bičem, ali isto važi za sve konje kada prođu ciljnu stanicu. Ako je trka blizu, konj koji na kraju pobedi mogao bi biti čak i bičevan češće u završnim fazama nego konji dalje u polju.
Dakle, iako prvi dospeti do pobedničkog mesta može biti od ključne važnosti za ljudske veze konja, postoji vrlo malo direktne, suštinske koristi za konja koja bi ga motivisala da dobrovoljno brže galopira da bi postigao ovaj ishod.
Dakle, da li konj uopšte zna da je u trci? Opet, odgovor je verovatno „ne“.
Trčanje (galopiranje ili galop) je suštinsko ponašanje konja i konji dobrovoljno trče zajedno u grupama kada im se pruži prilika – čak i u trkama bez džokeja. Međutim, postoji više razloga da se misli da konji nisu razvili želju za „pobedom“ tokom grupnog galopa.
Konji su društvene životinje. U divljini, da bi minimizirali svoju individualnu izloženost predatorima, oni sinhronizuju svoje kretanje sa drugim konjima u svojoj grupi.
Ova sinhronizacija uključuje održavanje sličnih brzina kao i drugi članovi grupe (da bi grupa ostala na okupu), budnost u pogledu položaja sopstvenog tela i tela svojih suseda kako bi se izbegli sudari i prilagođavanje njihove brzine terenu i znakovima životne sredine koji ukazuju na predstojeću opasnost ili preprekama.
U divljini, „pobednik“ – to jest, dolazak prvi, mnogo pre drugih članova grupe – može čak biti negativan, izlažući „pobednika“ povećanom riziku od grabežljivca.
Ovo kolektivno ponašanje je suprotno od onoga što vlasnici, treneri i igrači žele od konja tokom trke.
Konjske trke zavise od dva faktora vezana za konje: urođene sklonosti konja da se sinhronizuje sa drugim konjima i njegove sposobnosti da bude obučen da ignoriše ove tendencije kao odgovor na signale džokeja tokom trke.
Treneri i džokeji takođe koriste preferencije pojedinačnih konja. Neki konji ne vole da se gomilaju sa drugima tokom trke, pa ih džokeji puštaju da pređu na prednji deo terena (ovo su „prednji trkači“).
Drugi konji traže sigurnost grupe, pa ih džokeji puštaju da ostanu u grupi sve dok se ne približe pobedničkom mestu (ovo su pobednici koji dolaze od pozadi).
Džokeji koriste nekoliko različitih intervencija da bi prevazišli urođenu sklonost konja da se sinhronizuje. To može uključivati:
usmeravanje konja da putuju mnogo bliže drugim konjima (rizikujući ponekad fatalne povrede koje ponekad vidimo na stazi)
putovanje brzinama koje konj ne bira (obično daleko većim brzinama i dužim trajanjem, a često se održavaju upotrebom biča)
sprečavanje konja da promeni kurs kako bi prilagodio svoj položaj u odnosu na druge konje u polju (usmeravanje putanje putem pritiska na ustiju iz burgije ili udaranja biča).
Tokom ranih faza trke, džokeji se oslanjaju na urođenu želju konja da ostanu sa grupom kako bi osigurali da održavaju fizički napor potreban da bi ostali u kontaktu sa prednjim trkačima.
Ova tendencija se tada može poništiti, tako da će konj delovati nezavisno od grupe, ostaviti je iza sebe i doći na čelo da bi, nadamo se, pobedio.
Dakle, konji najverovatnije nemaju koncept da budu u „trci“, gde je cilj njihovog galopa da stignu do određene lokacije na stazi pre bilo kog drugog konja. Međutim, oni nesumnjivo znaju kako je biti u trci. Odnosno, oni kroz prethodno iskustvo i obuku uče šta će se verovatno dogoditi i šta da rade tokom trke.
A sa džokejima i trenerima koji razumeju individualne preferencije svojih konja kako bi maksimizirali svoje šanse tokom trke, uvek će postojati jedan konj koji stigne do onog dela staze označenog pobedničkim mestom pre ostalih konja u grupi.
Ali što se tiče pobedničkih konja da razumeju da su tu da „pobede“? Mnogo je verovatnije da je kombinacija prirodnih sposobnosti, fizičke kondicije i džokejske veštine ono što je razlog za pobedu konja, a ne bilo kakva urođena želja tog konja da dođe do pobedničkog mesta pre ostalih konja.
