Dužina određene generacije može nam mnogo reći o biologiji i društvenoj organizaciji ljudi. Sada, istraživači sa Univerziteta Indijana mogu da odrede prosečnu starost koju su žene i muškarci imali decu tokom ljudske evolucione istorije pomoću nove metode koju su razvili koristeći mutacije DNK.
Istraživači su rekli da nam ovaj rad može pomoći da razumemo ekološke izazove sa kojima su se suočavali naši preci i da nam takođe može pomoći u predviđanju efekata budućih promena životne sredine na ljudska društva.
„Kroz naše istraživanje na savremenim ljudima, primetili smo da možemo da predvidimo starost u kojoj su ljudi imali decu na osnovu tipova DNK mutacija koje su ostavili svojoj deci“, rekao je koautor studije Metju Han, uvaženi profesor biologije na koledžu Umetnost i nauke i računarstvo na Luddi školi za informatiku, računarstvo i inženjerstvo na IU Bloomington. „Ovaj model smo zatim primenili na naše ljudske pretke da bismo utvrdili koje su godine naši preci rodili.
Prema studiji, objavljenoj danas u Science Advances i čiji je koautor postdoktorski istraživač IU Richard Vang, prosječna starost koju su ljudi imali djecu tokom proteklih 250.000 godina je 26,9 godina. Štaviše, očevi su bili stalno stariji, sa 30,7 godina u proseku, od majki, u proseku sa 23,2 godine, ali se razlika u godinama smanjila u poslednjih 5.000 godina, sa najnovijim procenama starosti majke u proseku od 26,4 godine. Čini se da je jaz u velikoj meri posledica toga što majke imaju decu u starijoj dobi.
Osim nedavnog porasta starosti majke pri porođaju, istraživači su otkrili da se starost roditelja nije stalno povećavala u odnosu na prošlost i da je možda opala pre oko 10.000 godina zbog rasta populacije koji se poklapa sa usponom civilizacije.
„Ove mutacije iz prošlosti se akumuliraju sa svakom generacijom i postoje kod ljudi danas“, rekao je Vang. „Sada možemo identifikovati ove mutacije, videti kako se razlikuju između muških i ženskih roditelja i kako se menjaju u zavisnosti od starosti roditelja.“
Dečji DNK nasleđen od roditelja sadrži otprilike 25 do 75 novih mutacija, što omogućava naučnicima da uporede roditelje i potomstvo, a zatim da klasifikuju vrstu mutacije koja je nastala. Gledajući mutacije kod hiljada dece, istraživači IU primetili su obrazac: vrste mutacija koje deca dobijaju zavise od starosti majke i oca.
Prethodni genetski pristupi određivanju istorijskih vremena generacija oslanjali su se na kombinovane efekte bilo rekombinacije ili mutacije moderne ljudske DNK odstupanja od drevnih uzoraka. Ali rezultati su uprosečeni i za muškarce i za žene i tokom proteklih 40.000 do 45.000 godina.
Hahn, Vang i njihovi koautori izgradili su model koji koristi de novo mutacije — genetsku izmenu koja je po prvi put prisutna kod jednog člana porodice kao rezultat varijante ili mutacije u zametnoj ćeliji jednog od roditelja ili nastaje u oplođenom jajetu tokom rane embriogeneze – da bi se odvojeno procenilo vreme muške i ženske generacije na mnogo različitih tačaka tokom poslednjih 250.000 godina.
Istraživači prvobitno nisu pokušavali da shvate odnos pola i starosti pri začeću tokom vremena; sprovodili su širu istragu o broju mutacija koje se prenose sa roditelja na decu . Oni su samo primetili obrasce mutacije zasnovane na starosti dok su pokušavali da razumeju razlike i sličnosti između ovih obrazaca kod ljudi u odnosu na druge sisare, kao što su mačke, medvedi i makakiji.
„Priča o ljudskoj istoriji sastavljena je iz različitih izvora: pisanih zapisa, arheoloških nalaza, fosila, itd.“, rekao je Vang. „Naši genomi, DNK pronađena u svakoj našoj ćeliji, nude neku vrstu rukopisa ljudske evolucione istorije. Nalazi naše genetske analize potvrđuju neke stvari koje smo znali iz drugih izvora (kao što je nedavno povećanje starosti roditelja), ali takođe nude bogatije razumevanje demografije drevnih ljudi. Ovi nalazi doprinose boljem razumevanju naše zajedničke istorije.“
