Ljudi obično doživljavaju druge i sebe kao više ili manje fizički privlačne, ali neuronske osnove ovih percepcija vezanih za privlačnost ostaju široko neistražene. Dok su neke prošle studije otkrile da stimulacija mozga, posebno medijalnog prefrontalnog korteksa (MPFC), može promeniti fizički izgled osobe, nisu utvrdile da li je to promenilo koliko ih drugi smatraju privlačnim.
Istraživači sa Državnog univerziteta Montclair nedavno su pokušali da odgovore na ovo istraživačko pitanje, sprovodeći dvofazni eksperiment koji uključuje ljudske učesnike. Njihovi nalazi, objavljeni u časopisu Granice u ljudskoj neuronauci, sugerišu da modulacija aktivnosti u MPFC-u korišćenjem tehnika stimulacije mozga menja koliko drugi smatraju privlačnim.
„Sam Zorns, student na Montkleru, došao mi je sa sledećim mislima“, rekao je za Medical Kspress dr Džulijan Kinan, koji je nadgledao studiju. „Ona je rekla: Fizička privlačnost osobe može da se poveća ili smanji na osnovu toga kako se oseća ili šta misli. Svi to znamo, ali šta bi se desilo kada bismo stimulisali deo mozga koji kontroliše samopouzdanje i nečiju samosvest? Da li bi to menja kako bi ih drugi videli privlačnim?“
Nakon pregleda prethodne literature koja se fokusirala na ljudsku privlačnost, dr Keenan i Zorns su shvatili da do sada niko nije istraživao vezu između moždane stimulacije (tj. transkranijalne magnetne stimulacije) i percipirane privlačnosti. Stoga su sami krenuli da to istraže.
„Na ideju za ovu studiju došli smo tokom časa socijalne neurobiologije dr Kinana, koji sam pohađao kao student“, rekao je Zorns. „Prva stvar koju smo rekli jedno drugom je da želimo da otkrijemo nešto što još nije u potpunosti dotaknuto u istraživanjima. Kao što je dr Keenan rekao, već smo imali osnovu za fizičku privlačnost u sebi, ali smo želeli da vidimo ako bismo mogli da utičemo na percipiranu privlačnost kod drugih.“
Nedavna studija dr Keenana, Zornsa i njihovih kolega imala je za cilj da odgovori na dva glavna istraživačka pitanja. Prvi je bio da li će nakon stimulacije mozga osoba biti doživljena kao privlačnija. Drugo je bilo da li će se i sami osećati privlačnije ili samouverenije u svom izgledu.
Da bi to uradili, istraživači su regrutovali ukupno 440 učesnika, od kojih je 10 učestvovalo u prvoj fazi eksperimenta, a 430 u drugoj. U prvoj eksperimentalnoj fazi stimulisali su mozak 10 učesnika i potom ih slikali.
„Koristili smo pet različitih uslova“, objasnio je dr Kinan. „Znali smo da je prefrontalni korteks (frontalni deo ljudskog mozga) oblast interesovanja. Ubrzali smo aktivnost tamo (ekscitacija). Takođe smo usporili aktivnost tamo (inhibicija). Uporedili smo ova dva stanja sa nekim kontrolama.“
Dr Keenan, Zorns i njihove kolege su otkrili da se ljudi ne osećaju privlačnije ili samopouzdanije nakon što je njihov mozak stimulisan. Drugim rečima, nakon što su primili stimulaciju mozga, učesnici su izjavili da se osećaju potpuno isto kao i pre eksperimenta.
„U prvoj fazi studije nakon ekscitacije i inhibicije, subjekti bi odgovarali na pitanja na kliznoj skali koja se odnose na njih same u smislu privlačnosti i samopouzdanja“, rekao je Zorns.
„U drugoj fazi studije, umesto da grupa za ocenjivanje odgovara na pitanja, što smo razmatrali, odlučili smo da oni koji ocenjuju subjekte rangiraju fotografije na skali privlačnosti. To nam je dalo jasniji odgovor o tome kako subjekti su bili percipirani“.
Tokom druge faze eksperimenta, dr Kinan, Zorns i njihovi saradnici tražili su od 430 novih pojedinaca da ocene slike prvih 10 početnih kandidata, nakon stimulacije mozga. Zanimljivo je da su otkrili da inhibicija frontalnog korteksa čini ljude privlačnijima, dok ih uzbudljiva čini manje privlačnima. Drugim rečima, ljudi čiji je frontalni korteks bio inhibiran pomoću moždane stimulacije drugi su ocenili kao privlačnije od onih čiji je frontalni korteks bio uzbuđen (tj. ubrzavajući aktivnost neurona u regionu).
„Ovo je prvi put da je otkriveno da stimulacija mozga menja privlačnost“, rekao je dr Kinan. „Štaviše, ovo je jedna od prvih, ako ne i prva studija koja je imala veliki uzorak ljudi koji su procenili bilo koju meru osobe nakon moždane stimulacije. Treće, ljudi postaju privlačniji, a da sami ne doživljavaju nikakvu svesnu promenu. Promene u nečija pojava se odvijala nesvesno“.
Sve u svemu, nalazi koje je prikupio ovaj istraživački tim sugerišu da promene u moždanoj aktivnosti u prefrontalnom korteksu utiču na to kako se neko percipira, posebno u smislu njihove fizičke privlačnosti. Ipak, utvrđeno je da ove promene nemaju uticaja na to koliko se pojedinci sa ovom promenom aktivnosti doživljavaju privlačnim, što sugeriše da unutrašnje percepcije nisu dobar pokazatelj kako nas drugi doživljavaju.
„Ovo je prvo istraživanje koje je tako častan osećaj i veoma sam zahvalan što imam tako sjajnog mentora koji je pomogao da se ova studija olakša“, rekao je Zorns.
„Mogu sa sigurnošću da kažem da smo ja i oni koji su toliko naporno radili na studiji zajedno sa mnom veoma zahvalni što imamo doktora Kinana. Naši rezultati su nam dali toliko uvida u nivo nesvesnosti koji ulazi u izgled i privlačnost da smo mi bili. prvobitno svestan.“
Ova nedavna studija bi uskoro mogla da otvori nove puteve za neuronaučna istraživanja, inspirišući timove na drugim institutima da izvode slične eksperimente. U međuvremenu, dr Kinan i Zorns se nadaju da će nastaviti da istražuju efekat koji su primetili, kako bi otkrili druge promene nakon stimulacije mozga koje su možda propustili.
„Sada moramo da saznamo da li postoje svesne promene“, rekao je dr Kinan. „Možda smo postavili pogrešna pitanja. Odnosno, da li su učesnici kojima je mozak stimulisan osetili neku promenu? Koliko znamo, nisu. Međutim, verovatno nismo postavili sva pitanja koja bi trebalo da imamo. “
U svojim sledećim studijama, istraživači bi mogli da promene pitanja koja se postavljaju učesnicima, kako bi utvrdili da li će to dovesti do različitih odgovora i rezultata. Oni su posebno zainteresovani da utvrde da li ljudi menjaju svoje svesne percepcije vezane za privlačnost nakon stimulacije mozga.
„Po mom mišljenju, jedan od najtežih delova istraživanja bilo je postavljanje pravih pitanja jer ponekad jednostavno ne znate koja su tačna prava pitanja; to je pokušaj i greška“, dodao je Zorns.
