Svake godine, 14. februara, srca preplavljuju čestitke, čokolade i dekoracije povodom Dana zaljubljenih. Međutim, ovo nije jedini način na koji je srce viđeno kroz istoriju. Mnogo pre nego što je postalo simbol romantike, srce je bilo predmet naučnih istraživanja, religijskih verovanja, pa čak i mističnih obreda. U različitim kulturama i epohama, ono je smatrano sedištem duše, centrom emocija i ključnim izvorom životne energije.
U drevnom Egiptu, srce je bilo ključni organ u zagrobnom životu. Dok su mozak smatrali nevažnim i uklanjali ga prilikom mumifikacije, srce su ostavljali u telu, verujući da će ga bog Anubis odmeriti na vagi protiv perja istine. Ako je bilo lagano, duša bi pronašla mir; ako ne, čekala ju je propast. Egipatski „Knjiga mrtvih“ čak sadrži čarolije namenjene smirivanju srca pred božanskim sudom.
Stari Grci su verovali da je srce centar inteligencije i emocija. Aristotel je tvrdio da mozak služi samo za hlađenje krvi, dok je srce bilo mesto gde nastaju osećanja i misli. Slično tome, Rimljani su povezivali srce sa hrabrošću i čašću – otuda i reč „srčan“ za nekoga ko pokazuje hrabrost.
Tokom srednjeg veka, srce je imalo i duhovnu i medicinsku ulogu. Hrišćanska ikonografija često je prikazivala Isusovo sveto srce kao simbol božanske ljubavi i žrtve, dok su lekari tog doba verovali da srce upravlja vitalnim funkcijama tela.
U renesansi, naučnici su počeli da preispituju ove ideje. Engleski lekar Vilijam Harvi prvi je u 17. veku otkrio da srce pumpa krv kroz telo, postavljajući temelje modernoj medicini. Ipak, simbolička moć srca nije oslabila – i dalje je bilo smatrano mestom gde se talože emocije, želje i snaga duha.
Srce nije bilo samo medicinski i religijski važan organ – kroz vekove, u mnogim kulturama mu je pripisivana mistična moć. U nekim narodnim verovanjima, srce ubijenog zločinca moglo je da zadrži njegovu zlu energiju, a spaljivanje takvog srca smatralo se načinom da se oslobodi od duhova ili kletvi.
Priče o „srčanoj magiji“ nalazimo i u Evropi, gde su u nekim delovima Engleske i Škotske osuđenim ubicama vadili srca kako bi sprečili da se njihovi duhovi vrate i progone žive. U nekim okultnim praksama, osušena srca su se drobila u prah i koristila u napicima za snagu ili lečenje.
Danas znamo da je srce mnogo više od simbola emocija – ono je takođe endokrini organ koji proizvodi hormone poput atrijalnog natriuretskog peptida, koji reguliše krvni pritisak.
Povezanost srca sa emocijama ima i biološku osnovu. Srce poseduje receptore za oksitocin, poznat kao „hormon ljubavi“, koji se luči tokom trenutaka bliskosti, poverenja i ljubavi. Oksitocin može čak i pomoći u obnovi srčanog tkiva nakon povrede, što dodatno produbljuje vezu između srca i emocija.
Zanimljivo je i to da transplantacije srca ponekad izazivaju promene u ponašanju primaoca. Postoje dokumentovani slučajevi u kojima su pacijenti razvili nove navike, ukuse ili čak sećanja koja su imala sličnosti sa donatorima. Naučnici još uvek ne mogu u potpunosti da objasne ovaj fenomen, ali on podstiče teorije o „ćelijskoj memoriji“.
Iako danas razumemo srce kao vitalni organ koji održava telo u životu, njegova simbolika nije izgubila značaj. Od drevnih rituala do modernih transplantacija, ono ostaje predmet fascinacije, naučnih istraživanja i kulturnih tumačenja.
Bilo da ga posmatramo kao biološku pumpu, simbol ljubavi ili mističnu silu, srce i dalje zauzima centralno mesto u ljudskoj kulturi. Danas, dok razmenjujemo stilizovane slike srca u čast ljubavi, možemo se podsetiti da je ono kroz istoriju nosilo značenja daleko dublja od romantičnih gestova – ono je predstavljalo život, smrt i sve što se nalazi između.
