Vlasnici mačaka koji previše hrane svoje ljubimce rizikuju da nesvesno nanesu štetu svojim krznenim prijateljima. Prejedanje dovodi do povećanja telesne težine, ali nova studija je pokazala da takođe može smanjiti varenje hranljivih materija kod mačaka i izazvati promene u mikrobiomu njihovih creva.
Nalaz podržava savet da vlasnici kućnih ljubimaca treba da ograniče hranjenje i podstaknu svoje mačje pratioce da preduzmu aktivnosti, prema istraživačima.
Više od polovine američkih mačaka ima prekomernu težinu, što je samo po sebi zabrinjavajuća brojka. Gubitak težine kod mačaka je opsežno proučavan, kaže tim sa Univerziteta u Ilinoisu Urbana-Champaign, tako da su želeli da bolje razumeju uticaj povećanja telesne težine.
„Bilo je malo fokusa na suprotan proces, što je takođe važno“, kaže naučnica za ishranu Keli Svonson, viši autor studije.
„Želeli smo da saznamo više o metaboličkim i gastrointestinalnim promenama koje se javljaju kao rezultat prejedanja i povećanja telesne težine kod mačaka.“
Njihovo istraživanje je uključivalo 11 ‘mršavih’ mačaka, sve sterilizirane odrasle ženke. Mačke su dve nedelje hranjene komercijalno dostupnom, uravnoteženom i odmerenom ishranom, dok su Svanson i njegove kolege vršili osnovna merenja. Zatim, tokom 18 nedelja, životinje su dobijale istu vrstu hrane, ali im je bilo dozvoljeno da jedu onoliko koliko žele.
Na početku, kao i 6, 12 i 18 nedelja nakon početka bifea „sve što možete da jedete“, istraživači su prikupili uzorke fekalija i krvi, kao i nevođene podatke o fizičkoj aktivnosti preko monitora pričvršćenih za ogrlice mačaka.
„Očekivali smo da bi povećanje telesne težine moglo dovesti do smanjene fizičke aktivnosti, ali nismo primetili nikakve dosledne promene u nivou aktivnosti“, kaže Svanson. „Međutim, ovo može varirati u zavisnosti od pojedinačnih mačaka i njihovog okruženja i koliko njihovi vlasnici komuniciraju sa njima.“
Mačke nisu gubile vreme povećavajući količinu hrane koju su jele jednom dozvoljenu, i nije iznenađujuće dobile na težini. Kako su mačke jele više i rasle u masi, nivoi njihove telesne masti su se povećavali i njihova sposobnost varenja hranljivih materija se smanjivala.
„Kada telo dobije manje hrane, biće efikasnije u izvlačenju hranljivih materija. Ali kada se količina hrane poveća, ona brže prolazi kroz digestivni sistem i pri tom se izvlači manje hranljivih materija“, kaže Svonson.
Sa više hrane, mačke su kakale više i proizvodile stolicu koja je bila kiselija – znak da se hrana ne vari efikasno.
„Kod ljudi, nizak pH fecesa ukazuje na lošu apsorpciju ugljenih hidrata i masti. Naši nalazi su u korelaciji sa ovim, jer je smanjen fekalni pH usklađen sa većim unosom hrane i smanjenom svarljivošću“, objašnjava Svanson.
Istraživači su otkrili razlike u tipovima mikroba koji žive u crevima mačaka pre i posle 18 nedelja slobodnog hranjenja. Pored toga, vreme gastrointestinalnog tranzita (u suštini vreme od jedenja hrane do iskakanja otpadnih proizvoda) se smanjilo za oko 25 procenata kako su mačke nagomilale kilograme.
„Promena vremena gastrointestinalnog tranzita bila je novo otkriće i potencijalni razlog za promenu u fekalnoj mikrobioti“, kaže Svanson.
Primetno je da su neke promene u mikrobiomu mačaka koje su proučavane bile kontradiktorne onima koje su primećene kod ljudi sa gojaznošću, što ukazuje da su ovde verovatno složeniji faktori od same težine.
Razumevanje metaboličkih i gastrointestinalnih promena koje se javljaju kod gojaznosti mačaka može pomoći u prevenciji i lečenju, a tim kaže da bi dalja istraživanja mogla detaljnije da ispitaju kako se promene crevnog mikrobioma odnose na opšte zdravlje.
Zajedno sa drugim istraživačima, Svanson i njegove kolege su u drugom novom radu pokazali da ograničavanje unosa hrane mačkama može pomoći da bezbedno izgube težinu i masnoću.
A kada je studija povećanja telesne težine završena, 11 mačaka je stavljeno na ograničenu ishranu koja im je na sreću omogućila da izgube težinu i vrate se na početne nivoe.
Pored hranjenja mačaka upravo onim što im je potrebno, autori predlažu vlasnicima kućnih ljubimaca da podstaknu fizičku i mentalnu aktivnost tokom obroka. Oni mogu da odvajaju hranu u male količine postavljene na različitim lokacijama, bacaju hranu za mačke da je pokupe i koriste slagalice sa hranom.
Mačke su pametne i izgleda da ne vole da im se govori šta da rade, ali izgleda da naši često žestoko nezavisni saputnici mogu da žive zdravije i srećnije uz prave intervencije od nas.
