Istraživači iz EU testiraju DNK iz arheoloških ostataka mačaka kako bi pomogli da se otkrije priča o pripitomljavanju mačaka. Verovatno neće iznenaditi vlasnike mačaka, koji su upoznati sa zagonetnom i nezavisnom prirodom svojih voljenih ljubimaca, kada znaju da su naučnici otkrili da je proces pripitomljavanja mačaka prilično nekonvencionalan u poređenju sa drugim životinjama.
„Mačke su na neki način zaista osebujne jer su se mnogo prilagodile ljudima, ali bez da su zaista promenile svoju prirodu“, kaže dr Klaudio Otoni, paleogenetičar sa Rimskog univerziteta Tor Vergata, u Italiji.
„Čak i fizički, divlja mačka i domaća mačka nisu toliko različite. Mačke su bile veoma uspešne evoluciono i veoma dobro su se prilagodile ljudskoj niši, što je fascinantno.“
Otoni, koji koristi drevni DNK kao alat za rekonstrukciju prošlosti ljudske i životinjske populacije, predvodi međunarodni istraživački projekat pod nazivom Feliks koji finansira EU kako bi bacio dodatno svetlo na istoriju odnosa između mačaka i ljudi.
Feliks istraživački tim—koji uključuje vodeće stručnjake za paleontologiju, arheozoologiju i molekularnu biologiju iz muzeja i akademskih instituta širom Evrope—analizira više od 1.300 arheoloških uzoraka mačaka izvučenih iz nekih od najvažnijih muzejskih kolekcija.
Uzorci potiču sa više od 80 arheoloških nalazišta u Evropi, Africi i jugozapadnoj Aziji, a kreću se od pre 10.000 godina pre nove ere do 18. veka. Izvlačenjem genetskih podataka iz ovih drevnih ostataka mačaka, istraživači imaju za cilj da rekonstruišu jedinstvene biološke i ekološke uticaje koji su oblikovali pripitomljavanje mačaka i prate pojavu domaćih mačaka širom sveta.
Radeći u specijalizovanim ustanovama kako bi se smanjio rizik od kontaminacije DNK, istraživači testiraju ostatke mačaka sa najsavremenijim tehnikama molekularne biologije koje im omogućavaju da izvuku i analiziraju genetske informacije.
Sićušni fragmenti kostiju i zuba se usitnjavaju u nekoliko miligrama praha iz kojeg se ekstrahuje DNK i pretvara u „genomske biblioteke“ — kolekciju preklapajućih DNK fragmenata koji zajedno čine ukupnu genomsku DNK jednog organizma.
Genetske informacije se zatim otključavaju pomoću moćnog sekvenciranja sledeće generacije — tehnologije sekvenciranja gena koja omogućava da se obrađuju velike količine podataka veoma brzo. U tome, istraživače podržava računarska infrastruktura Cineca, jednog od velikih istraživačkih objekata u Evropi i među najmoćnijim provajderima superračunarskih usluga na svetu.
Ova napredna tehnologija omogućava istraživačima da proučavaju biološke sisteme na nivou koji je ranije bio nemoguć. Takođe će olakšati uočavanje obrazaca genetske mutacije tokom vremena koji ukazuju na različite faze pripitomljavanja mačaka.
„Ovako možemo da kažemo da li je drevna kost pripadala, na primer, evropskoj divljoj mački ili afričkoj ili bliskoistočnoj divljoj mački, koja je predak modernih domaćih mačaka“, kaže Otoni.
Istraživači takođe koriste sofisticirane tehnike zasnovane na hemijskoj analizi kolagena, najzastupljenijeg proteina u kostima, kako bi pogledali kako je ishrana mačaka evoluirala tokom vremena. Na primer, kada su počeli da jedu ribu, zahvaljujući ribarima koji su ih hranili ostacima iz ulova? Ovo pomaže da se izgradi slika o tome kako se razvilo pripitomljavanje mačaka.
Dugi niz godina, naučnici su generalno verovali da je pripitomljavanje mačaka počelo u starom Egiptu zahvaljujući široko rasprostranjenoj ikonografiji mačaka i otkriću mumificiranih mačaka stvorenih kao prinose bogovima.
Međutim, 2004. godine, otkriće drevnog groblja mladića i mačke na Kipru — u neolitskom selu Šilurokambos — sugerisalo je da su mačke možda već bile pripitomljene pre 11.000 godina.
DNK analiza koju sprovode Otoni i njegove kolege nadaju se da će razjasniti ovu misteriju. Dosadašnji rezultati su ih naveli da veruju da su evropske domaće mačke počele svoju vezu sa ljudima u severnoj Africi, verovatno putujući u Evropu sa Rimljanima koji su trgovali preko Sredozemnog mora.
„Ako bi sve počelo pre oko 10.000 godina, očekivali bismo da uskoro vidimo mačke uvedene u Evropu, kao što nalazimo kod svinja i drugih domaćih domaćih životinja“, rekao je Otoni. „Ali naša DNK analiza pokazuje da su mačke u Evropi još uvek bile divlje mačke – nijedna nije genetski nastala od pripitomljene vrste mačaka sve do mnogo kasnije, pre oko 2.500 godina.“
Ali kako su ovi različiti centri pripitomljavanja mačaka bili u interakciji, ne može se rešiti dok se ne završi analiza genoma drevnih mačaka. Ovo je nacrt koji nosi sve informacije o rastu, razvoju i funkciji organizma.
Tokom poslednje dve godine studije, istraživači će secirati genetske tajne svoje velike kolekcije mumija egipatskih mačaka. Žele da uporede DNK ovih mačaka sa modernim domaćim mačkama, kao i sa ostacima drevnih mačaka koji su već analizirani u Evropi.
Istraživački tim će raditi na mumijama egipatskih mačaka iz različitih kolekcija širom Evrope, uključujući Prirodnjački muzej u Beču, Musee des Confluences u Lionu, Prirodnjački muzej i Britanski muzej u Londonu, kao i Prirodnjački muzej Muzej u Varšavi.
Profesor Vim Van Nir, renomirani belgijski arheozoolog sa sedištem na Kraljevskom belgijskom institutu prirodnih nauka u Briselu, blisko je uključen u ovaj deo istraživanja. On je lično iskopao mumificirane mačke u Egiptu i ima praktično iskustvo koje dodatno informiše njegovo istraživanje.
„Kada sam iskopao šest kompletnih mačjih skeleta u egipatskoj grobnici staroj 6.000 godina, uspeo sam da pokažem da su te životinje pripitomljene, ali da nisu u potpunosti pripitomljene“, rekao je on. „Ovi nalazi prethode najranijim dokazima o domaćim mačkama u faraonskom Egiptu više od 2.000 godina. Još uvek se pitam da li su ovi rani pokušaji kontrole mačaka na kraju doveli do pripitomljavanja.
Jedan od izazova sa kojima se suočavaju istraživači je moguće oštećenje DNK zbog procesa mumifikacije. Van Nir se nada da će napredna tehnologija sekvenciranja koja im je sada dostupna pomoći u prevazilaženju ove potencijalne prepreke i otkriti dodatne detalje fascinantnog putovanja domaće mačke od divlje životinje do saputnika na kauču.
„Vidim koliko ljudi žele da znaju o svojim mačkama. Ovaj projekat baca svetlo na to kako je počeo ljudski odnos sa mačkama — i gde“, rekao je Otoni.
žž
