Nade da ćemo otkriti neku vrstu vanzemaljskog života u našem sopstvenom Sunčevom sistemu pretrpele su udarac novim radom koji sugeriše da je najveći Saturnov mesec verovatno jalov.
„Nažalost, sada ćemo morati da budemo malo manje optimistični kada tražimo vanzemaljske oblike života unutar našeg Sunčevog sistema“, kaže astrobiolog Ketrin Niš sa Univerziteta Zapadni Ontario.
„Naučna zajednica je bila veoma uzbuđena zbog pronalaženja života u ledenim svetovima spoljašnjeg Sunčevog sistema, a ovo otkriće sugeriše da bi to moglo biti manje verovatno nego što smo ranije pretpostavljali.
Kao jedno od retkih nebeskih tela u Sunčevom sistemu sa kontinuiranom tečnom vodom – zarobljeno ispod kore leda debljine do 170 kilometara (105 milja) – masivni mesec Titana bio je kandidat za stvaranje neke vrste biohemije.
Život takođe zahteva mnogo više od vode da bi postojao, a do sada se pokazalo da samo Zemlja poseduje sve potrebne sastojke u dovoljno velikim količinama. Ali Titan takođe ima dosta organskih molekula u svojoj atmosferi bogatoj metanom. U stvari, Titan proizvodi toliko delova ovih sitnih čvrstih materija na bazi ugljenika da formiraju naslage ravnica, lavirinata i dina ispod neprozirne oblačne atmosfere misterioznog sveta.
Ali da bi se živa hemija pojavila u podzemnim okeanima, ti molekuli bi morali da prodre kroz led u taj podzemni sloj tečnosti.
Tako su Neish i tim procenili protok ovih molekula kroz mesečevu okolinu koristeći udarne kratere kao potencijalnu pokretačku silu. Unutar ovih mesečevih udubljenja, molekuli na bazi ugljenika se mešaju sa tečnom vodom koja zatim prodire kroz gustu ledenu koru u masivni okean ispod.
Otkrili su da bi brzina udara kometa najviše prenela ekvivalent organskih molekula mase slona (oko 7.500 kilograma glicina) godišnje u potencijalno utočište Mesečevog okeana.
„Jedan slon godišnje unese glicin u okean 12 puta veći od zapremine Zemljinih okeana nije dovoljan za održavanje života“, kaže Neish. „U prošlosti su ljudi često pretpostavljali da je voda jednaka životu, ali su zanemarili činjenicu da su životu potrebni drugi elementi, posebno ugljenik.“
Nažalost, proračuni sugerišu da Titan ostaje neplodan zbog nedostatka slobodnog ciklusa ugljenika.
„Ovaj rad pokazuje da je veoma teško preneti ugljenik sa površine Titana u njegov podzemni okean – u suštini, teško je imati i vodu i ugljenik koji su potrebni za život na istom mestu“, objašnjava Neish.
Pošto ne znamo koliko ugljenika se može dobiti iz unutrašnjosti Meseca, prisustvo ključnog elementa u atmosferi Titana učinilo ga je pravednijim za pronalaženje života u poređenju sa njegovim ledenim susedima, kao što su Jupiterovi meseci Evropa i Ganimed.
„Osim ako se biološki dostupna jedinjenja ne mogu dobiti iz unutrašnjosti Titana, ili biti isporučena sa površine drugim mehanizmima“, objašnjavaju istraživači, „naši proračuni sugerišu da čak ni svet okeana najbogatiji organskim sastojcima u Sunčevom sistemu možda neće moći da podrži velika biosfera“.
Koliko god ovo bilo razočaravajuće, to ne umanjuje vrednost proučavanja ovog obavijenog, tajnovitog ledenog meseca. Kompozicija površine Titana stvara fascinantnu laboratoriju za sve vrste organske hemije koja bi mogla da nas nauči mnogo o Univerzumu i nama samima.
„Skoro je nemoguće odrediti sastav Titanove površine bogate organskim sadržajem gledajući je teleskopom kroz atmosferu bogatu organskim sastojcima“, kaže Neish. „Treba da sletimo tamo i uzorkujemo površinu da bismo utvrdili njen sastav.
Neish je deo NASA-inog projekta Dragonfli koji namerava da spusti dron na površinu Titana 2028. godine.
„Ako bi sva otapanje proizvedeno udarima potonulo u ledenu koru, ne bismo imali uzorke blizu površine gde su se mešali voda i organski sastojci. Ovo su regioni u kojima bi Dragonfli mogao da traži proizvode tih prebiotičkih reakcija, učeći nas o tome kako život mogu nastati na različitim planetama“, zaključuje Neish.
