Za većinu nas, štucanje je prilično dosadno, ali na sreću kratko traje. U teškim slučajevima, mogu da traju nekoliko dana, što zvuči kao PUNO.
Ali sledeći put kada se budete borili sa simfonijom nevoljnih dahtanja, razmislite o čoveku po imenu Čarls Ozborn, koji je patio od društvene neprijatnosti zapanjujućih 68 godina.
13. juna 1922. godine, kada je mladi Ozborn radio na farmi u Nebraski, počeo je da štuca tokom susreta sa svinjom, i nije prestao sve do 1990. godine.
Više o tome uskoro. Ali zašto imamo štucanje i da li ih išta sprečava?
Smatra se da štucanje počinje neuralnim putem koji se naziva refleksni luk. Fizičko iskustvo uključuje nevoljnu kontrakciju respiratornih mišića, a otvor između glasnih žica – glotis – naglo se zatvara, što daje prepoznatljivi „hik“ zvuk.
Stvari koje izazivaju kontrakcije mogu izazvati štucanje, kao što je pijenje previše alkohola, previše jedenja ili udisanje vazduha tokom žvakanja, neki lekovi ili čak uzbuđenje i smeh.
Štucanje se može desiti samostalno ili u grupama prilično pravilnog ritma, proizvodeći četiri do 60 u minuti. Nije mnogo poznato zašto se javljaju, ali čak imamo štucanje u materici, što sugeriše da bi to moglo da pripremi naše mišiće za disanje.
Medicinski naziv za ovaj fenomen je singultus, od latinskog izraza singult, što otprilike znači uhvatiti dah dok jecate, i to je verovatno veoma prikladno i relevantno kada ste usred napada singultusa.
Neki uobičajeni lekovi su ispijanje ili grgljanje hladne vode, udisanje u papirnu kesu, zadržavanje daha, pa čak i hipnoza ili akupunktura. Nema dokaza da je bilo koji od ovih efikasan ili bezbedan. Ako nekoga uplašite ili zagolicate, možete odvratiti pažnju, ali verovatno neće zaustaviti štucanje.
Verovatno jedini lek koji obećava je specijalna slamka (odgovarajuće nazvana HiccAvai) koju je razvio neurolog poslednjih godina. U ranim procenama, 90 odsto ljudi smatralo je da je HiccAvai efikasniji od bilo kog kućnog leka, ali je potrebno dalje i snažnije istraživanje.
Obični stari redovni slučajevi štucanja se obično rešavaju bez intervencije, samo strpljenje, ali dugotrajnije štucanje treba shvatiti ozbiljnije.
Hronično štucanje – termin za uporne (više od 48 sati) ili nerešive (više od mesec dana) napade – ne samo da može biti uznemirujuće i izazvati iscrpljenost i gubitak težine, već može ukazivati na ozbiljan osnovni uzrok.
To mogu biti poremećaji centralnog nervnog sistema, dijabetes, operacija, refluks, moždani udar ili rak, da spomenemo samo neke.
Važno je da posetite lekara za hronično štucanje, jer pravilna istraživanja mogu otkriti više o uzroku. Mala studija je otkrila da 80 procenata pacijenata sa hroničnim štucanjem ima abnormalnosti jednjaka ili stomaka, a dve trećine tih slučajeva je izlečivo.
Pregledom predloženih farmaceutskih tretmana za hronično štucanje nije pronađeno dovoljno dokaza koji bi podržali jedno preko drugog, što sugeriše da se svodi na pojedinačni slučaj. Utvrđivanje i lečenje osnovnog medicinskog uzroka čini se najkorisnijim.
U jednom retkom slučaju, tri nedelje štucanja bile su jedini simptom koji je doveo pacijenta da se obrati hitnoj pomoći. Ispostavilo se da je doživeo srčani udar, kao i drugi pacijent sa četiri dana štucanja.
Jedan muzičar u Engleskoj je jednom imao štucanje oko tri godine; konačno su lekari utvrdili da su uzrokovani tumorom na mozgu, a operacija je rešila slučaj.
Jadni Ozborn, međutim, nije bio te sreće.
Uprkos posetama više lekara, nije pronađen lek za njegovo štucanje. Prijavljeno je da je jedan lekar pokušao da ih zaustavi ugljen-monoksidom i kiseonikom, ali Ozborn nije mogao bezbedno da diše. Navodno je živeo svoj život sa dobrim humorom i naučio je tehniku disanja kako bi minimizirao zvuk ‘hik’.
U februaru 1990. Ozbornovo štucanje je naglo prestalo iz nepoznatog razloga. Umro je u maju 1991. godine, nakon što je sigurno bila divna godina bez štucanja.
Procenjuje se da je doživeo oko 430 miliona štucanja tokom svog života.
