Posle obilnog ručka, vi i vaši saradnici se okupljate na sastanku, i odjednom počinje lančana reakcija zevanja – prvo jedan kolega, zatim drugi, i na kraju vi. Za mnoge, ovo je poznata scena, ali malo ko razmišlja o tome zašto zevanje tako lako prelazi s osobe na osobu. Nauka se već duže vreme bavi istraživanjem ovog univerzalnog fenomena, ali konsenzus o tačnoj svrsi zevanja još uvek nije postignut.
Zevanje je uočeno kod mnogih vrsta kičmenjaka, od sisara poput pasa i majmuna, do ptica poput papagaja i nojeva. Ovaj biološki refleks prisutan je od najranijeg detinjstva kod ljudi, ali njegova prava svrha još uvek intrigira naučnike. Tradicionalna ideja da zevanje služi za povećanje dotoka kiseonika u mozak nije dobila dovoljno naučne podrške. Iako se verovalo da zijevanjem unosimo veći volumen vazduha, istraživanja pokazuju da se nivo kiseonika i ugljen-dioksida u krvi ne menja značajno tokom ovog procesa.
Neke hipoteze sugerišu da zevanje može pomoći u regulaciji telesne temperature, posebno temperature mozga, jer istezanje vilice i duboko udisanje vazduha potencijalno hlade telo. Međutim, nema jednoglasnog naučnog stava ni o ovom objašnjenju.
Najprihvaćenija teorija trenutno se odnosi na zevanje kao deo cirkadijanskog ritma – unutrašnjeg biološkog sata koji reguliše budnost i san. Zevanje je često povezano sa periodima kada smo manje budni, kao što su rane jutarnje ili kasne večernje sate, kao i periodi nakon obilnog obroka. Nakon jela, organizam preusmerava energiju na varenje, što smanjuje budnost i može da izazove potrebu za zevanjem.
Zevanje je često povezano sa prelazima između stanja budnosti i mirovanja. Baš kao što možemo da zevamo kad se budimo ili zaspimo, ovaj refleks se može javiti i u trenucima kada telo prelazi u fazu opuštanja, na primer, nakon ručka. Upravo to objašnjava zašto na poslovnim sastancima nakon obroka često dolazi do lančanog zevanja među kolegama.
Zarazno zevanje je posebno interesantan aspekt ovog fenomena. Zašto je zevanje toliko „zarazno“ u društvenim situacijama? Istraživanja pokazuju da videti ili čak čuti nekoga kako zeva može izazvati automatski refleks u našem mozgu. Ova reakcija se povezuje sa takozvanim neuronima ogledala – specifičnim ćelijama u mozgu koje se aktiviraju kada posmatramo tuđe postupke i pomažu nam u njihovoj imitaciji.
Neuroni ogledala su odgovorni za sposobnost ljudi da imitiraju i uče od drugih, kao i za empatiju, što dodatno objašnjava zašto je zevanje, posebno u grupama, toliko zarazno. Studije sugerišu da su osobe koje su osetljivije na društvene signale i imaju veći nivo empatije podložnije „hvatanju“ ovog refleksa. U suprotnom, osobe sa smanjenom empatijom, kao što su one sa autizmom ili šizofrenijom, ređe doživljavaju zarazno zevanje.
Naučnici veruju da zevanje može imati važnu ulogu u društvenim interakcijama i sinhronizaciji grupnog ponašanja. Ovaj fenomen je primećen i kod drugih životinjskih vrsta, kao što su nojevi, koji zevaju kako bi sinhronizovali aktivnost unutar grupe. Kod ljudi, zarazno zevanje može imati sličnu funkciju – pomaže u usklađivanju ritma aktivnosti i budnosti unutar grupe.
Zanimljivo je da zevanje kod ljudi ne mora nužno biti izazvano samo posmatranjem osobe koja zijeva. Studije pokazuju da situacioni faktori, poput zajedničkog obroka ili prisustva u istom prostoru, takođe mogu podstaći sinhronizovane reakcije unutar grupe. Na primer, nakon obilnog ručka, kada se svi nalaze u sličnom fiziološkom stanju (zadovoljni, ali pomalo pospani), zevanje može postati način neverbalne komunikacije koji signalizuje opuštanje ili smanjenje budnosti.
Iako naučnici još uvek nisu sigurni zašto ljudi zijevaju, postoje brojne teorije koje pokušavaju da objasne ovaj univerzalni refleks. Dok neki smatraju da je zevanje način da se osveži mozak, drugi ističu njegovu ulogu u društvenoj sinhronizaciji i empatiji. Posebno zanimljivo je zarazno zevanje, koje ne samo da ima fiziološke korene, već je i važan deo naših društvenih interakcija.
Dakle, sledeći put kada primetite da zijevate zajedno sa svojim kolegama nakon ručka, zapamtite da ovo možda nije samo znak umora. Moglo bi se raditi o kompleksnom biološkom refleksu koji nas povezuje i pomaže da uskladimo naše aktivnosti, bilo da se spremamo za radni sastanak ili za kratak odmor.
