Pre audio plejera, pre kaseta, pa čak i pre ploča, postojali su voštani cilindri — najraniji, masovno proizveden način na koji su ljudi mogli da slušaju komercijalnu muziku i da snimaju sami sebe.
1890-ih su bili revolucija. Ljudi su stavljali prazne cilindre na svoje Edison fonografe (ili brijali vosak na komercijalnim cilindrima) i snimali svoje porodice, svoje okruženje, sebe.
„Kada sam prvi put počela ovde, to je bio format o kojem nisam mnogo znala“, rekla je Džesika Vud, pomoćnica kustosa za muziku i snimljeni zvuk u The Nev Iork Public Librari for the Performing Arts. „Ali to je postao moj omiljeni format, jer ima toliko nepoznanica i moguće je otkriti stvari koje se nisu čule otkako su snimljene.
Nisu se čuli jer je vosak tako krhak. Najraniji cilindri boje kita pokvare se nakon samo nekoliko desetina slušanja ako se sviraju na Edison mašinama; pucaju ako ih predugo držite u ruci. I pošto same voštane cevi nisu bile označene, mnoge od njih ostaju misterije.
„To bi mogle biti rođendanske zabave za ljude“, rekao je Vud, snimci koji bi nam mogli reći više o društvenoj istoriji tog vremena. „Ili bi mogli da budu „Baner sa zvezdama“ ili nešto neverovatno uobičajeno“, nasmejala se ona. „Zaista se nadam rođendanskim proslavama ljudi.
Posebno je radoznala u vezi sa kutijom neoznačenih cilindara koju je pronašla na polici za skladištenje 2016. Sve što zna o njima je ono što je bilo na unutrašnjoj strani kutije: Poklon Meri Dane njujorškoj javnoj biblioteci 1935. godine.
Uvodimo Endpoint Cilinder and Dictabelt Machine, koji je izumeo Kalifornijac Nikolas Bergh, koji je nedavno nabavila biblioteka. Zahvaljujući kombinaciji lasera i igle, može da digitalizuje čak i polomljene ili napuknute cilindre od voska — a ima ih mnogo. Ali Bergh je rekao da je dizajn cilindra, koji ga čini krhkim, takođe njegova snaga.
„Edison je ovaj format smatrao formatom za snimanje, skoro kao kasetofonom“, rekao je Berg. „Zato je format [cilindar]. To je veoma, veoma teško napraviti na disku. I zato postoji toliko sjajnog materijala na voštanom cilindru koji ne postoji na disku, kao što su cilindri snimljeni na terenu, etnografski materijal, kućni snimci, takve stvari.“
Jedna od tih važnih kolekcija u vlasništvu biblioteke su „Mejplsonovi cilindri“, zbirka koju je snimio Lajonel Mejplson, bibliotekar Metropoliten opere na prelazu iz prošlog veka. Mejplson je snimao probe i nastupe — to je jedini način na koji slušaoci mogu da čuju operske pevače pre Prvog svetskog rata sa punim orkestrom. Bob Kosovski, bibliotekar u odeljenju za muziku i zvuk, rekao je da Mapleson Cilinders „predstavljaju prve obimne snimke uživo u zabeleženoj istoriji“.
Rekao je da neke od zvezda pevaju na način na koji nijedan savremeni operski pevač ne bi pevao. „I to nam daje neku vrstu ključaonice u to kakve su stvari bile tada. Ne nužno da to radimo na taj način danas, već samo da znamo koje su opcije dostupne i kako su pevači i izvođači i publika shvatali te stvari, što je toliko drugačije. iz naše sopstvene koncepcije. To je način da otvorimo naše umove da čujemo koje druge mogućnosti postoje.“
Biblioteci će biti potrebno nekoliko godina da digitalizuje sve svoje cilindre. Ali kada završe, slušaoci širom zemlje bi trebalo da imaju mogućnost da im pristupe sa svojih kućnih računara, otvarajući prozor za ono što su ljudi zvučali i o čemu su razmišljali pre više od 100 godina.