Trajna ideja da su muškarci evoluirali da love, a žene da sakupljaju relativno je neosnovana pretpostavka koja se suočava sa većim akademskim otporom nego ikada ranije.
Novi pregled arheoloških dokaza i ljudske fiziologije snažno sugeriše da su moderne rodne uloge obojile naše rekonstrukcije daleke prošlosti.
Prema biološkim antropolozima Sarah Laci sa Univerziteta Delaver i Cara Ocobock sa Univerziteta Notr Dame, žene su „dobro pogodne za aktivnosti izdržljivosti kao što je lov“, a malo je dokaza koji podržavaju njihovo odsustvo iz praistorijskih lova.
Zajedno, Lejsi i Okobok osporavaju uticajnu teoriju ‘Moveka lovca’, koju su 1960-ih prvi izneli muški antropolozi, koji su svoj pol smatrali intelektualno i fizički superiornijim.
„Bilo je žena koje su objavljivale o ovome 70-ih, 80-ih i 90-ih, ali njihov rad se stalno svodio na: ‘Oh, to je feministička kritika ili feministički pristup’, kaže Lejsi.
„Želeli smo da popravimo argumente koje su već izneli i da tome dodamo sve nove stvari.
Analizirajući podatke o paleolitu, periodu koji pokriva ljudsku istoriju sve do pojave poljoprivrede, Lejsi i Okobok tvrde da malo toga ukazuje na seksualnu podelu rada tokom paleolita.
Dokazi koji su prvobitno korišćeni za podršku muškarcima kao lovcima, poput pravljenja alata, kucanja kremena ili bacanja koplja, mogli su isto tako lako biti izvedeni rukama žena, kažu.
Štaviše, muški i ženski skeleti iz prošlosti su zakopani sa oružjem i priborom za lov na krupnu divljač, što ukazuje na nedostatak društvene hijerarhije zasnovane na polu.
Ovi ljudski ostaci takođe imaju slične obrasce traume, i dok muška tela pokazuju jasnije znakove ponovljenih bacanja, to ne isključuje ženke iz drugih tehnika lova.
Čak iu današnje vreme, postoji mnogo dokaza koji ukazuju na to da plemena lovaca-sakupljača često dele uloge u lovu među polovima.
Ranije ove godine, na primer, studija je otkrila da blizu 80 odsto društava lovaca i sakupljača iz prošlog veka pokazuje dokaze lova na žene. Štaviše, među društvima u kojima je divljač najveći izvor hrane, žene su učestvovale u lovu 100 posto vremena.
Umesto da ostanu u kampu da čuvaju decu, majke u ovim društvima često su dovodile svoju decu sa sobom u lov ili ribolov.
Ženke Agta sa Filipina, na primer, imaju jedinstvene strategije i oružje po izboru za ubijanje životinja, koje se značajno razlikuju od tehnika lova kod muškaraca.
Čak i dalje, oba pola provode jednako vreme tražeći ili ubijajući plen, a ženke su to često činile tokom menstruacije ili nošenja beba koje doje.
Ideja da su ženska tela loše opremljena ili nesposobna za lov je posebno lažna.
U pratećem radu fokusiranom na ljudsku fiziologiju, Lejsi i Okobok tvrde da su „žene užasno nedovoljno zastupljene u fiziologiji vežbanja i studijama sportske medicine“.
U stvari, nedavna studija je pokazala da je samo 34 procenta učesnika u istraživanju sporta i vežbanja žene.
Štaviše, samo 3 procenta studija o ljudskim atletskim performansama razmatraju žene same.
Autori ne poriču da postoje stvarne biološke razlike između muškaraca i žena, ali tvrde da se te razlike prečesto ignorišu, nedovoljno proučavaju ili pogrešno tumače da bi se uskladile sa savremenim stereotipima.
Ženska tela, na primer, obično su pogodnija za aktivnosti ekstremne izdržljivosti, što je ključna veština potrebna za lov na krupnu divljač. Iako su žene u proseku manje brze i moćne od muškaraca, to ne znači da je njihov fizički doprinos beskorisan.
Društva lovaca-sakupljača u doba paleolita bila su mala i verovatno su im dominirale žene, što znači da su njihovi članovi verovatno morali da budu fleksibilni u svojim radnim ulogama. Nijedan par ruku nije mogao da propadne.
„Pretpostavke o rodnoj ulozi istraživača čiji pogledi na svet počivaju na nedavnom zapadnom patrijarhatu ne bi trebalo da se prihvataju kao podrazumevana društvena organizacija za narode koji su živeli pre 100.000 godina ili više“, tvrde Lejsi i Okobok.
„Svi polovi su podjednako doprineli životu u prošlosti, a istraživanja koja idu ubuduće bi ovo trebalo da pretpostave kao podrazumevano.
