Džon Stoun, profesor Univerziteta u Barseloni, pronašao je zahtev da se dva primerka Šekspirovog Otela pošalju u Lisabon 1765. godine u prepisci engleskog naučnika Džona Prestona, profesora engleskog koledža u Lisabonu, upućenoj londonski agent koledža, Džon Šepard. Stoun je ovu referencu pronašao u Ushav koledžu, u Daramu (Ujedinjeno Kraljevstvo), gde se sada čuvaju svi dokumenti engleskog koledža u Lisabonu, nakon što je zatvorio svoja vrata 1973. godine, nakon više od tri stotine godina aktivnosti.
Iako se znalo da delimični prevodi — ponekad iz francuskih izdanja — Šekspirovih drama postoje u Portugalu još od kasnog osamnaestog veka, ovo je prvi put da su Šekspirove drame na njihovom originalnom jeziku stigle u Lisabon i, dalje, na luzofonski svet se može dokumentovati.
Ovaj nalaz potvrđuje da su Šekspirove drame kružile među binacionalnim i dvojezičnim ili višejezičnim porodičnim i komercijalnim mrežama, kao i među čitaocima kojima engleski nije bio ni jezik ni jezik porekla.
Kopije su poslate morem, zajedno sa mnogim drugim tomovima u većem redosledu. Preston i koledž su redovno tražili i primali knjige i robu iz Engleske. Ove pošiljke pružaju neposredni kontekst u kome se shvata Otelovo prisustvo u Portugalu šezdesetih godina 18. veka. Štaviše, ova činjenica ukazuje na širi fenomen, kako britanskih i irskih iseljenika, tako i lokalne zajednice koja je naširoko čitala na engleskom tokom osamnaestog veka.
Džon Preston (1712-1780) je bio sveštenik i profesor teologije, učitelj prestolonaslednika portugalskog prestola, i bio je zadužen za razvojnu politiku da se engleski koledž uklopi u portugalski građanski život. Ovaj koledž je bio skromna ustanova za oko dvadeset pet studenata i bio je deo neformalne, ali široke mreže dijasporskih institucija koje su služile engleske, škotske i irske katolike.
Stoun se pita zašto je Preston naručio upravo dve kopije Otela, a ne dela poput Kralja Lira, Magbeta, Romea i Julije ili Antonija i Kleopatre. On napominje da bi to možda „trebalo da bude povezano sa dugom portugalskom pozorišnom tradicijom sa afričkim likovima — lingvistički obeleženim stripovima — ili, uopštenije, sa činjenicom da je predstava sama po sebi iseljenička drama u pomorskoj kulturi“.
