Jednom sam restaurirao sat iz 1950-ih za kupca koji je bio liričan o zamršenosti mog rada – sve vreme odbijajući da plati.
Odustali su kada sam im predstavio račun o kojem smo se prethodno dogovorili. Potom su izbrbljali o filozofskoj prirodi vremena, i dalje se opirući plaćanju.
Bilo je to tokom te čeznutljive priče o nebu kada sam video kako im sat isklizne iz ruke i udari o mermerni pod. Mineralno staklo se razbilo, a ruke su se zavile.
Sunčeva svetlost je dopirala sa zimskog zalazećeg Sunca – njegovi oštri, ugaoni zraci podsećali su me na to kako su naši drevni preci obeležili prolazak vremena.
Vreme je našim precima bilo dovoljno važno da su se potrudili da izgrade izvanredan praistorijski spomenik, Stounhendž. Prvi deo ovog ogromnog solarnog kalendara napravljen je oko 2200-2400 pre nove ere.
Ali to je daleko od jedinstvenog – prvobitne solarne opservatorije su razbacane širom sveta, uključujući humke Chankillo u Peruu (izgrađene 200-250 godina pre nove ere) i kameni aranžman australijskih Aboridžina Vurdi Iouang (starost nepoznata).
Društva širom sveta, udaljena hiljadama milja, samostalno su kreirala sajtove kako bi obeležila prolaznost vremena.
Kako su se zajednice razvijale u gradove, carstva i države, a društva postajala sve više segregirana, vreme je postalo važnije i podeljeno na sate.
Sumerani (4100-1750 pne) sa sedištem u Mesopotamiji (današnji Irak) izračunali su da je dan trajao približno 24 sata i da je svaki sat bio 60 minuta. Koristili su Sunce, zvezde i vodene satove da prate vreme. Vodeni satovi su koristili postepeni protok vode iz jednog kontejnera u drugi da bi merili vreme.
Stari Egipćani su takođe uveli 24-časovni sistem vremena oko 1550-1069 pre nove ere. Ali dužina ovih „sati“ varirala je u zavisnosti od doba godine – duže tokom leta nego zimi.
Ove mere vremena bile su zasnovane na Suncu, sa 12 delova tokom dana i još 12 delova tokom noći. Egipćani su počeli da koriste sunčani sat za predstavljanje ovog vremenskog sistema oko 1000-800 godina pre nove ere. Pošto sunčani satovi ne znaju koliko je sati noću, koristili su vodene satove kada padne mrak.
U Evropi, razvoj merenja vremena postaje pomalo maglovit tokom vekova oko 700-1300 AD, pošto su svi uređaji za merenje vremena u pisanim evropskim zapisima povezani u istu latinsku reč, Horologium.
Ekonomista i istoričar Dejvid S. Landes tvrdi u svojoj knjizi Revolucija u vremenu da su monaške hrišćanske molitve bile strože u poređenju sa judaizmom i islamom, koristeći nebesa da diktiraju u koje vreme treba da se mole kroz sedam utvrđenih kanonskih sati katoličke crkve.
Na primer, seks je trebalo da se recituje u podne. Vremenski period između ovih kanonskih molitvi postao je jednak po dužini zbog rigidnosti molitvenog vremena.
Satovi su takođe možda bili važniji u centralnoj Evropi, jer bi oblačno vreme otežalo praćenje Sunca i zvezda.
Iako iz istorijskih zapisa ne možemo biti sigurni da li su monasi napravili prve mehaničke satove, znamo da su se prvi put pojavili u 14. veku.
Njihovo prvo pominjanje je u raspravi italijanskog lekara, astronoma i mašinskog inženjera Đovanija de Dondija, Tractatus Astrarii, ili Planetarium. De Dondi navodi da su rani satovi koristili gravitaciju kao izvor energije i da su ih pokretali tegovi.
Ovo nisu bili tačni satovi koje vidimo danas – verovatno su održavali vreme na 15-30 minuta dnevno. Ovi rani satovi počeli su da iskaču u gradskim centrima, ali, pošto nisu imali lice, koristili su zvona da signaliziraju sate. Ovi signali su počeli da organizuju vreme tržišta i administrativne potrebe svakog grada.
Namotane opruge kao metod oslobađanja energije za satove počele su da se pojavljuju u Evropi u 15. veku. Ovo nije doprinelo poboljšanju tačnosti, ali bi moglo da smanji veličinu sata. Dakle, vreme je postalo više lični, ali i statusni objekat – morate samo da pogledate uljane slike na kojima su satovi subjekta ponosno prikazani.
Holandski naučnik Kristijan Hajgens je prvi put primenio klatno na sat oko 1656. Ovo je povećalo njihovu tačnost na 15 sekundi dnevno, jer je za svaki zamah sada trebalo skoro isto vreme.
Kao rezultat, vreme bi se moglo preciznije koristiti u naučnim posmatranjima, uključujući i zvezde. To je takođe značilo da satovi sada mogu da pokazuju tačnu kazaljku minuta.
Drugde u svetu, neki uređaji za praćenje vremena datiraju mnogo vekova ranije. U 13. veku postoje dokazi o upotrebi zupčanika za kontrolu kretanja komponenti u arapskim astrolabima – uređajima koji su mogli da izračunaju vreme i pomognu navigatorima da odrede njihov položaj.
A mnogo pre toga, drevni grčki mehanizam Antikitere, koji se smatra prvim kompjuterom na svetu, datira oko 100 godina pre nove ere (otkriven je 1901. godine nove ere). Ovo su oba uređaja koji su predvideli kretanje planeta.
U međuvremenu, u Kini je postojao Su Songov astronomski sat – datiran u AD1088 – koji je pokretao voda. Dakle, dok je sat izmišljen u Evropi u 14. veku, arapska i kineska društva su u to vreme bila daleko tehnološki naprednija od svojih zapadnih hrišćanskih kolega.
Danas, gde god da se nalazimo u svetu, vreme je jedinstvena konstrukcija – a potraga za sve preciznijim merenjima se nastavlja. 2021. godine naučnici su identifikovali novi najkraći vremenski period, zeptosekundu, što je koliko je vremena potrebno da čestica svetlosti prođe kroz molekul vodonika.
