Često razmišljamo o Vikinzima kao o vrhunskim istraživačima, koji svoju kulturu nose sa sobom u daleke zemlje. Ali možda obično ne smatramo Skandinaviju iz vikinškog doba kao središte za migracije iz cele Evrope.
U studiji objavljenoj u Cell, pokazujemo da se upravo to dogodilo. Vikinški period (kraj 8. veka do sredine 11. veka) bio je katalizator za izuzetan priliv ljudi u Skandinaviju. Ova kretanja su bila veća nego u bilo kom drugom periodu koji smo analizirali.
Ono što je takođe upadljivo je da kasniji Skandinavci ne pokazuju isti visok nivo nelokalnog porekla koji je prisutan u njihovim kolegama iz vikinške ere. Ne razumemo u potpunosti zašto je genetski uticaj migranata smanjen kod kasnijih Skandinavaca, ali postoje neke mogućnosti.
Analizirali smo genome (potpuni komplet DNK sadržan u ljudskim ćelijama) od oko 17.000 skandinavskih pojedinaca, uključujući skoro 300 iz drevnih sahrana. Kombinovali smo postojeće skupove podataka sa novim uzorcima. Oni su zajedno analizirani u skupu podataka koji obuhvata 2.000 godina.
Koristili smo ove genome da istražimo kada su ljudi stigli u region izvana i odakle su došli. Novi uzorci DNK prikupljeni su sa nekoliko legendarnih švedskih arheoloških lokaliteta.
To uključuje Sandbi borg, koji je „prstenasta tvrđava“ u kojoj se masakr dogodio nešto pre 500. godine nove ere, i groblje Vendel, na kome se nalazi nekoliko sahrana sadržanih u velikim čamcima i koje datiraju između 6. i 8. veka nove ere. Takođe smo koristili uzorke iz vikinških komornih sahrana i ostatke iz Kronana, ratnog broda koji se prevrnuo sa više od 800 ljudi 1676.
Dve prethodne studije su primetile ekstenzivnu migraciju u Skandinaviju tokom vikinškog doba. Ali u našoj najnovijoj studiji, razjasnili smo neke detalje o ovom protoku gena u region.
Otkrili smo da su kretanja ljudi iz zapadne Evrope uticala na celu Skandinaviju, dok je migracija sa istoka bila više lokalizovana, sa vrhovima u dolini jezera Melaren i Gotlandu. Konačno, protok gena iz južne Evrope u velikoj meri je uticao na jug Skandinavije.
Pošto je studija bila zasnovana na 2.000-godišnjoj hronologiji, nije bilo moguće samo da se vidi da je došlo do porasta migracije tokom vikinške ere, već i da ona počinje da opada sa početkom srednjovekovnog perioda.
Nelokalno poreklo koje u ovo vreme stiže u region nestaje u kasnijim periodima. Veliki deo genetskog uticaja iz istočne Evrope nestaje, a zapadni i južni uticaji postaju značajno razvodnjeni. Najbolji način da se ovo objasni je da ljudi koji su stigli u Skandinaviju u vreme Vikinga nisu imali toliko dece koliko ljudi koji su tamo već živeli.
Za to postoje različiti mogući razlozi. Migranti su mogli pripadati grupama koje nisu imale nameru da se nasele u Skandinaviji, već da su želele da se vrate odakle su i došli. Trgovci i diplomate su primeri u ovoj kategoriji. Pored toga, migranti su takođe mogli pripadati grupama kojima nije bilo dozvoljeno da imaju porodice ili decu, kao što su robovi i sveštenici.
Takođe smo posmatrali uticaje koji su počeli u ranijim vremenskim periodima. Na primer, DNK modernih Skandinavaca se postepeno menja dok putujete sa severa na jug. Ova genetska „klina“, ili gradijent, nastaje zbog migracije u region ljudi koji nose zajedničke genetske sličnosti poznate kao uralska komponenta.
Savremeni primeri gde se može naći uralska genetska komponenta su među Sami ljudima, ljudima u modernoj Finskoj, nekim Indijancima i nekim grupama centralne Azije.
U našem skupu podataka pronašli smo povremene primere ljudi sa uralskim poreklom — uglavnom u severnoj Skandinaviji — tokom perioda Vikinga i srednjeg veka. Ali izgleda da se uticaj Urala povećava nakon ovog vremena, pošto pojedinci iz našeg uzorka iz 17. veka imaju slične nivoe ovog porekla kao ljudi koji žive danas.
Bilo je mnogo drugih fascinantnih priča iz naše studije. Na primer, na mestu sahranjivanja Vikinškog doba u Sali, pored reke Sagan, nalazimo ženu koja izgleda da je u potpunosti Britanka ili Irkinja u svom genomskom sastavu. Ova žena je sahranjena u prestižnoj sahrani čamca iz perioda Vikinga. Ne znamo tačno kakav je položaj imala u društvu, ali ne bi bila ni rob ni sveštenik.
Među pojedincima pronađenim na olupini Kronana, bilo je dvoje ljudi koji su došli iz današnje Finske i još jedan koji ima genetski afinitet sa ljudima iz baltičkih država, kao što su Litvanija i Letonija (iako ova identifikacija nije konačna). U vreme incidenta u Kronanu 1676. godine, ove oblasti su bile deo Švedske imperije, iako su danas nezavisne.
Rad baca više svetla na istorijske događaje koji su vremenom oblikovali stanovništvo Skandinavije. Vikinško doba obeležila je radoznalost Skandinavaca za svet van njihovog matičnog regiona. Ali, iz naših rezultata, takođe se čini da je svet izvan ovog regiona bio dovoljno radoznao za Vikinge da putuje u Skandinaviju.
