Evolucija se odvija svuda oko nas kao borba vrsta za preživljavanje ili pronalaženje načina da koegzistiraju, ali je i dalje relativno retka privilegija naići na primere života u divljini koji se prilagođavaju pred našim očima.
Dakle, možete zamisliti iznenađenje istraživača kada su shvatili da se čini da se rod gljiva nalazi na biološkim granicama koje su ekolozi dugo koristili da ih opisuju.
Koristeći genetske i hemijske analize, tim mikologa predvođen Danskim ispitao je 10 biljnih vrsta sa pet disperzovanih lokacija tražeći tragove gljiva Micena, roda poznatog kao pečurke koje se sastoje od oko 500 vrsta.
U carstvu gljiva, vrste obično zauzimaju jednu od tri ekološke niše. Micena gljive su razlagači, ili saprotrofi, koji žive od mrtve i raspadajuće organske materije, kružeći hranljive materije kroz ekosisteme.
Za razliku od saprotrofa, parazitske i mutualističke gljive se nalaze u živim biljkama, ili se hrane biljkama ili razmenjuju hranljive materije sa svojim domaćinima.
„Tako smo tradicionalno podelili gljive u striktno odvojene ekološke grupe: mutualističke, parazitske ili saprofitske“, objašnjava Kristofer Bag Harder, mikrobiolog sa Univerziteta u Oslu koji je vodio novu studiju o gljivama Mikene.
Međutim, striktna podela je sve više dovedena u pitanje, pošto su ekolozi počeli da cene gljive neće biti ograničene na ove pojednostavljene klasifikacije.
Prethodni laboratorijski eksperimenti su sugerisali da bi Mikena mogla da napadne korene živih sadnica u plastičnim posudama, ali da li bi to mogle da urade u divljini – kada su druge gljive i faktori životne sredine u igri – ostalo je nepoznato.
Harder i njegove kolege su ispitali postojeće podatke i uzorkovali više korena divljih biljaka, pronalazeći genetske potpise gljiva Micena u 9 od 10 proučavanih biljnih vrsta, koje su uključivale arktičke, alpske i umerene biljke.
„Koristeći DNK studije, otkrili smo da se gljive Micena stalno nalaze u korenima živih biljnih domaćina“, objašnjava Harder. „Ovo sugeriše da su poklopci u procesu evolutivnog razvoja, od jedinstvenih razlagača neživog biljnog materijala do osvajača živih biljaka.“
Iako je studija samo mala, nalazi pokazuju ekološku svestranost gljiva i sugerišu da bi Micena mogla biti na putu da razvije mikorizne sposobnosti: gde gljiva kolonizuje tkiva korena biljke domaćina.
Mikorizne gljive mogu biti korisne ili štetne, uzajamne ili parazitske, ali na osnovu njihovih analiza nivoa azota u korenu biljaka i gljivama, istraživači su utvrdili da izgleda da neke mikene pomažu biljkama koje napadaju – baš kao i prve mikorizne gljive koje su verovatno odigrao je ključnu ulogu u omogućavanju biljkama da dobiju uporište na kopnu pre nekih 400 miliona godina.
„Vidimo da se čini da neke mikene razmenjuju azot, neophodan hranljivi sastojak za biljke, sa ugljenikom iz biljaka“, kaže Harder.
Što se tiče toga kako je Mikena razvila ovu novootkrivenu sposobnost, istraživači sugerišu da bi to moglo imati neke veze sa plantažama koje uzgajaju ljudi, gde se sadi red po red iste vrste drveća.
Harder i kolege su primetili potpuno odsustvo Mikene u svojim uzorcima zrelih stabala Pinus silvestris, sakupljenih iz nacionalnog parka, dok su koreni drugog četinara iz plantažne šume bili jako zaraženi Mikeni.
Oni sugerišu da bi Mikena mogla lakše da napadne korenje mladih mladica u plantažama nego u starim šumama, gde specijalizovane gljive već uspevaju.
Potrebno je više istraživanja da bi se testirala teorija, iako Harder kaže da je „razumno verovati da smo mi ljudi igrali ulogu u ovoj adaptaciji, jer su naše monokulturne plantaže, na primer šumske sastojine, obezbedile gljivama optimalne uslove za prilagođavanje“.
„Čini se da su gljive iskoristile ovu priliku“, kaže on.
