To je jedno od najvećih pitanja u nauci: u kojoj meri nas definiše naša genetika? Nova analiza DNK Ludviga van Betovena, koja pokazuje nisku predispoziciju za sinhronizaciju ritma, nagoveštava da možemo postati mnogo više nego što naši geni sugerišu.
Drugim rečima, muzički talenti proslavljenog nemačkog kompozitora prevazišli su ono što možete očekivati od njegove genetike, prema međunarodnom timu istraživača koji stoji iza nove studije.
Ovde se može mnogo toga oduzeti, uključujući ograničenja onoga što možemo da saznamo o nečijoj genetici, kako ta genetika na kraju utiče na naše živote i kako su muzika i kreativnost složena mešavina svih vrsta faktora.
„Pre pokretanja bilo kakve analize, unapred smo registrovali studiju i naglasili da nismo očekivali šta će Betoven postići“, kaže kognitivni neuropsiholog Laura Vesseldijk sa Instituta Maks Plank za empirijsku estetiku (MPIEA) u Nemačkoj.
„Umesto toga, naš cilj je bio da ovo iskoristimo kao primer izazova genetskih predviđanja za pojedinca koji je živeo pre više od 200 godina.“
Genetski materijal je ekstrahovan iz očuvanih pramenova Betovenove kose, a rezultujućem DNK kodiranju je data poligenska ocena: sumirana procena kako se genetske varijante mogu manifestovati u osobinama ili ponašanju.
Sposobnost sinhronizacije ritma – sposobnost prepoznavanja i održavanja vremena sa ritmom – jedna je od ovih osobina, a ranije je bila povezana sa muzičkim sposobnostima uopšte. Međutim, Betovenova partitura u ovoj oblasti nije bila ništa neobično.
Istraživači kažu da rezultati nisu baš toliko neočekivani. Oni ističu i granice poligenih rezultata i njihovu upotrebu, posebno kada je u pitanju odabir jedne osobe (i to izuzetnog pojedinca).
„Trebalo bi da budete skeptični ako neko tvrdi da može da koristi genetski test kako bi pouzdano utvrdio da li će vaše dete biti muzički nadareno – ili posebno talentovano u nekoj drugoj oblasti ponašanja“, kaže Sajmon Fišer, profesor jezika i genetike na MPIEA.
Ova vrsta genetičke analize je korisna za proučavanje trendova ponašanja koji su vezani za određeno vreme i mesto u celoj populaciji. Ali kada jednom usavršimo stvari do jednog pojedinca, previše drugih faktora, poput promene uticaja okoline, dolazi u igru da bi se izvukli pouzdani zaključci.
Na primer, uslovi životne sredine savremenog zapadnog društva koji mogu pomoći da se pokrene trenutna povezanost ovog gena i muzikalnosti možda nisu bila prisutna u Betovenovo vreme.
Ali genetske analize mogu biti individualno korisne na druge načine: prethodna studija Betovenove DNK, na primer, identifikovala je genetsku predispoziciju za oboljenje jetre, što je možda uticalo na njegovo zdravlje više od bilo kojeg njegovog načina života.
Ranije studije su pokazale da bismo mogli da nasledimo oko 42 odsto svoje muzikalnosti preko gena koje dobijamo od roditelja. Debate o prirodi i vaspitanju se nastavljaju, ali u međuvremenu, možda još ne odustajte od časova klavira.
„Očigledno, bilo bi pogrešno zaključiti na osnovu Betovenovog niskog poligenskog rezultata da su njegove muzičke sposobnosti bile izuzetne“, kaže Fišer.
„Smatramo da veliki nesklad između ovog predviđanja zasnovanog na DNK i Betovenovog muzičkog genija pruža vredan trenutak za podučavanje.
