Aleksandar Vučić, dugogodišnji predsednik Srbije i lider Srpske napredne stranke, suočava se sa najozbiljnijom krizom od dolaska na vlast 2012. godine. Nakon godina u kojima je gradio imidž nezaobilaznog lidera, njegova popularnost počinje ubrzano da opada. Građani sve glasnije izražavaju nezadovoljstvo, a studenti već devet meseci neprekidno protestuju, zahtevajući odgovornost i pravdu. Okidač protesta bila je tragedija u Novom Sadu, kada se u novembru 2024. godine srušila nadstrešnica na železničkoj stanici i usmrtila 15 osoba, među kojima su bili i studenti. Brzo su otkrivene brojne nepravilnosti u vezi s izvođenjem radova, netransparentne javne nabavke i nedostatak nadzora – simbol urušenog sistema u kome politička lojalnost ima prednost nad stručnosti i odgovornošću.
Ono što je započelo kao lokalni protest prerasta u opšti građanski bunt. Studenti, prosvetari, lekari, sudije, poljoprivrednici i sindikati izlaze na ulice. Održano je preko 400 protesta u više od 160 mesta širom zemlje. Njihovi zahtevi su jasni: objava svih dokumenata i ugovora vezanih za izgradnju, krivična odgovornost, fer i pošteni izbori, slobodni mediji i nezavisno pravosuđe. Javnost sve više prepoznaje korumpirani obrazac ponašanja režima – partijsko zapošljavanje, nekontrolisanu potrošnju javnog novca, gušenje slobode govora i koncentraciju moći u rukama jednog čoveka.
Vučića i njegov najbliži krug saradnika – Anu Brnabić, Miloša Vučevića, Gorana Vesića, Nebojšu Stefanovića, kao i vrh bezbednosnih službi – građani sve češće optužuju za institucionalnu otmicu države. Izbori se odvijaju pod senkom ozbiljnih nepravilnosti: brojni izveštaji ukazuju na manipulacije biračkim spiskovima, zloupotrebu javnih resursa za kampanju SNS-a, kupovinu glasova, zastrašivanje birača i medijsku dominaciju vladajuće stranke. Organizacije poput ODIHR-a i CRTA, kao i Freedom House, ocenile su da izborni uslovi u Srbiji nisu fer. Na izborima se ne pobeđuje zahvaljujući podršci građana, već uz pomoć sistemskih mehanizama manipulacije.
U takvom okruženju institucije ne funkcionišu samostalno, već pod direktnim političkim pritiskom. Mediji sa nacionalnom frekvencijom u velikoj meri su kontrolisani i služe kao propagandni instrumenti. Sudstvo i tužilaštvo ne pokreću postupke protiv ljudi bliskih vlasti. Bezbednosne službe koriste se za nadzor nad aktivistima i demonstrantima. Studenti koji protestuju izloženi su pokušajima diskreditacije, montiranim snimcima, pretnjama i pozivima na odgovornost zbog navodnog nasilja. Ipak, njihove poruke ostaju dosledne: ne traže ništa više od pravde, zakona i odgovorne vlasti.
Vučić i dalje pokušava da očuva iluziju kontrole. Organizuje mitinge podrške, optužuje protestante za povezanost sa stranim centrima moći, najavljuje hapšenja i smene kao privid reformi. Balansira između Brisela i Moskve, nadajući se da će geopolitička igra zaštititi njegovu poziciju. Ipak, realnost se menja. Prema domaćim i stranim istraživanjima, preko 60% građana izražava podršku protestima, dok predsednikovo poverenje pada ispod 35%. Njegova vladavina sve više zavisi ne od narodne volje, već od mehanizama sile i kontrole.
Studenti, kao simbol novog društvenog impulsa, postali su najvažniji politički akter današnjice. Njihova upornost, organizacija i mirni otpor pokrenuli su širu društvenu promenu. Više se ne plaše. Njihova borba više nije samo za 15 stradalih u Novom Sadu, već za generacije koje dolaze. Srbija, suočena sa narastajućom građanskom svešću, nalazi se na raskršću: da li će ostati u začaranom krugu autoritarne stabilnosti, ili će zakoračiti ka društvu koje poštuje zakon, institucije i odgovornost? Protesti jasno pokazuju da moć više nije neupitna.
A pitanje nije više da li će se vlast promeniti, već na koji način.
