Eparhija Diseldorfska i Nemačka objavila je danas uskršnju poslanicu vladike Grigorija.
Tekst uskršnje poslanice prenosimo u celosti.
Stojimo pred tajnom. Svetlost je zasijala u tami: u tami Hristovoga groba, u tami noći, u tami ljudskog srca, u tami međuljudske mržnje, u tami smrti, u bezobalnoj tami univerzuma.
Samo pet posto sveukupne mase univerzuma, procenjuju naučnici, čini materija. Ostatak je ono što se, u nedostatku bolje reči, zove tamnom materijom i tamnom energijom. Tama. Mrak. E, sada, zamislite koliko beznačajno malo od tih pet posto otpada na našu planetu… Nula, pa zapeta, pa onda desetine i desetine nula, pa onda tek nešto. A koliko li tek otpada na mene, na tebe, na nas? Nezamislivo. Beznačajno malo. Međutim, mi, fizički nezamislivo beznačajna deca fizički nezamislivo beznačajne planete, zahvaljujući Božijoj ljubavi, stojimo večeras zajedno, stojimo i radujemo se Njemu, Svetlosti koja je zasijala iz tame.
Svetlost je, dakle, čudo, pravo metafizičko i fizičko čudo.
A radost, šta je to radost?
Radost, dragi moji, nastaje kada svetlost uđe u naš život; radost, to je življena svetlost.
Iako rekosmo da je ta svetlost nepojmljiva retkost u univerzumu kojim vlada tama – tama pred njom ćuti. A ona, svetlost, prožima tamu, neuhvatljiva i neshvatljiva. Radost, kao svetlost, voli i tamu, daje joj sebe. Zato nam Apostol ljubavi i kaže da je život svetlost, koja svetli u tami, i da je tama ne može obuzeti… (Jn 1, 4-5).
Večeras proslavljamo tu radost, životvornu svetlost koju tama ne obuzima. Tajnu od veka sakrivenu, anđelima nepoznatu! Nepojmljivu tajnu, ali tajnu kojom živimo, tajnu koja jesmo.
A kako da je dostojno proslavimo? Kako da slavimo ovaj praznik radosti, praznik vaskrsne svetlosti? Tako što ćemo sagledati sebe u njoj, tako što ćemo dopustiti da nas ona okupa i prožme, da učini da se u nama izgubi svaki trag tame, da se u svetlost obučemo, da ona budemo.
Sagledajmo stoga, braćo i sestre, sebe u svetlosti pashalne radosti, neka nam to bude početak slavlja. I gde su, šta su u tom svetlu naše žalosti, naše strepnje, naše želje? Gde su i šta su naše međusobne rasprave i omraze?
Kažeš sebi: „Teško mi je, u tuđini sam“. Ali, čoveče, vidi, šta uošte znači biti kod kuće? Gde ti je to zavičaj, hrišćanine? Pa živiš na planeti (a planeta znači lutalica), na zrnu prašine koje lebdi u tami, živiš sada, ti! Nikada takvoga nije bilo, niti će biti! Gledaš u svetlost, raduješ joj se, Bog ti je to darovao! Kad imaš nju, imaš sebe, ne možeš biti stranac pred svetlošću života! A ako si i stranac, onda si to zato što je i svetlost stranac u univerzumu, ali stranac bez koga je taj univerzum ništa drugo do tama smrti.
Pre mnogo vekova jedan je hrišćanin, pišući jednom paganinu o tome kako se njegova braća i sestre vladaju, o tome kako žive, napisao i ovo: „Svaka tuđina hrišćanima je otadžbina, a svaka otadžbina tuđina… Na zemlji provode dane, ali im je življenje na nebu. Pokoravaju se postojećim zakonima, ali svojim životom prevazilaze zakone“ (Diognetu, 5).
Mislite o tome, sestro i brate u Hristu, vladajte se po ovim rečima i ništa vam neće biti tuđe, ni pred kim se nećete postideti!
Šta nam, dakle, poručuje današnji praznik nad praznicima? Samo jedno! A to jedno je, pre mnogo vekova, Sv. Grigorije Bogoslov izrazio lepim rečima koje smo evo i danas ponovili, kao i uvek kada proslavljamo Pashu Gospodnju:
„Vaskrsenja je dan“, kaže Grigorije, „dobar je početak, zasijajmo praznikom! Zagrlimo jedan drugoga, recimo braćo i onima koji nas mrze, a pogotovo onima koji su iz ljubavi šta učinili ili pretrpjeli! Oprostimo sve vaskrsenjem!“.
„Oprosti“ je reč koja donosi život. „Oprosti“ je reč koja donosi pravdu. „Oprosti“ je reč koja proteruje mržnju. „Oprosti“ je reč kojom ljubav pobeđuje. „Oprosti“ je reč kojom se tuđin pretvara u brata. „Oprosti“ je reč kojom se nalazi dom! „Oprosti“ je reč kojom se tama pretvara u svetlost! „Oprosti“ je reč, dragi narode, kojom se proslavlja Vaskrsenje.
Oprostite i neka vam bude oprošteno! Hristos vaskrse!
