Roditelji ne bi trebalo da proces vaspitavanja pretvore u neku vrstu dresure, u kojojj dete disciplinuju da mora da se ponaša da određeni način a da uopšte ne razume zbog čega, rekao je psiholog prof. dr Žarko Trebješanin.
„Verujem da tu u struci postoji saglasnost da nikako nije dobro da dete bude bespogovorno poslušno i da odgovor na njegovo pitanje zašto to treba da uradim nikad ne sme da bude ‘zato što ja tako kažem’”, objašnjava dr Trebješanin, prenela je Zelena učionica .
On ističe da, ako želimo da dete zaista razvije moralno ponašanje, da se uklopi u društvo i postane aktivan deo zajednice, ono mora ta pravila ponašanja i načela međuljudskih odnosa da razume, da shvati njihov smisao i da ih usvoji.
„Kad roditelj u tome uspe, onda nije potrebna nikakva spoljašnja kontrola, niti nekakav nadzor roditelja ili nastavnika. Dete koje je razumelo i usvojilo moralne principe ima unutar sebe nekog ko mu je najstroži sudija, a to je ono samo. A sve to vi ne možete usvojiti bez jednog bliskog kontakta i interakcije u grupi. Samo u grupi možete da razumete da je neophodno da u timu postoje dobri odnosi, ako želimo da ostvarimo neki zajednički cilj. A sve to, opet, nije ostvarivo ako kod dece nije razvijena empatija“, ističe dr Trebješanin.
Kako je objasnio, empatija je, zapravo, neki naš potencijal, mogućnost, predispozicija. Da li će se i u kojoj meri razviti zavisi pre svega od porodice koja tu udara neki temelj.
„U porodici dete shvata, uči, da ono što njega boli, boleće i druge, ako im to radi. Mi empatiju na neurofiziološkom nivou imamo ugrađenu i ona nas povezuje. Zahvaljujući empatiji možemo da shvatimo ne samo šta neko misli, kakve su mu namere, nego i kakva su mu osećanja. To je ta kognitivna komponenta empatije, ali je vrlo važna i ova afektivna, gde ako je neko tužan i mi možemo da osetimo tu tugu, da ako je neko veseo, srećan, da saučestvujemo u toj sreći. To je jedna od najdragocenijih ljudskih osobina“, kazao je Trebješanin, koji je psiholog i redovni profesor na dva fakulteta Beogradskog Univerziteta.
On se osvrće i na uticaj ekrana na manjak empatije i emocionalne inteligencije.
„Ako neko neprestano vreme provodi pred ekranom, on neće moći da razume da, ako pravi neumesne šale, da nekom to smeta i da remeti odnose. Neće moći ni da primeti da li se nekome dopada, šta mu neko svojim govorom tela poručuje, jer gledajući u ekran nije naučio da čita te signale. U ličnom kontaktu razvija se i emocionalna i socijalna inteligencija“, ističe prof. Trebješanin.
