Pre 70 godina 8,3 odsto dece predškolskog uzrasta imalo je problem sa govorom, a danas gotovo 10 puta više, pokazuju podaci Instituta za eksperimentalnu fonetiku i patologiju govora “Đorđe Kostić” u Beogradu. U poslednjoj deceniji drastično se promenila i klinička slika dece koja imaju problem u verbalnoj komunikaciji. Više od polovine njih ne progovara ni do četvrte godine. Takođe, sve je više predškolaca koji imaju poteškoće sa koncentracijom, pažnjom, grafomotorikom… Upućeni kažu da je najveći problem to što čak ni stručnjaci ne prepoznaju probleme u najranijem uzrastu kod dece, već roditeljima govore da su “mala” i da se jave kada napune 3, a neretko i 5 godina. To je, često, već kasno.
Mnoga deca danas sve kasnije progovaraju, a to može da bude veoma ozbiljan problem u njihovom razvoju.
“Moje dete je progovorilo, prve reči sa 2,5 godine i to su bile reči “mama”, “baba”… Postepeno, kako je usvajao reči, nismo obraćali pažnju da svaka reč mora biti ispravno izgovorena. Kada je imao, nekih pet godina, primetilo se da “šuška” dok izgovara glasove “s” i “š”, a glas “r” je teško izgovarao”, kaže majka dečaka koji je išao na logopetske tretmane.
Osim rada sa logopedom za decu koja imaju poteškoće sa govorom jako je važno da rade i kod kuće sa roditeljima.
“Kod logopeda smo išli na 2 nedelje, a kod kuće smo češće vežbali. Zadatak ispravljanja glasova je dugotrajan i roditelji moraju da budu uporni. Deca često odbijaju da stalno ponavljaju iste vežbe, pesmice ili rečenice, ali moramo da ih zainteresujemo i da od vežbe napravimo da bude igra, kako bismo uspeli”, objašnjava naša sagovornica.
“Ukoliko se roditelji oslone samo na rad logopeda, ne može se očekivati da dete napreduje. Nama su objasnili da bi deca do polaska u školu trebalo pravilno da izgovaraju sve glasove, jer ako ih pogrešno izgovaraju, pogrešno će ih i pisati”, ističe majka dečaka.
Nepravilno izgovaranje glasova može da bude početak ozbiljnijih problema kod dece
Stručnjaci upozoravaju da iz godine u godinu raste broj predškolaca koji imaju problem sa govorom.
“Sve češće na školskom uzrastu, pogotovo kod prvaka, imamo decu koja nepravilno izgovaraju glasove. U školskom periodu javljaju se još i disleksije i disgrafije”, objašnjava Jelena Jeličić Đuričin, diplomirani defektolog – logoped.
Problemi sa govorom kod dece se rešavaju logopedskim vežbama.
“Učestalost logopedskih tretmana je najčešće dva puta nedeljno. Deca zaista lepo prihvataju sve što se radi na tretmanima. Naravno da je otpor u početku prisutan, ali se on prevazilazi uz adekvatan i blagonaklon pristup svakom detetu. Treba pratiti detetove mogućnosti i interesovanja kako bismo mu se lakše približili i stekli njegovo poverenje”, objašnjava naša sagovornica.
“U zavisnosti od problema, na logopedskim vežbama se rade vežbe artikulacije – pravilan izgovor glasova, fluentnosti, disanja, imenovanja, proširivanje rečnika, vežbe za razumevanje govora, vežbe čitanja i pisanja”, dodaje Jeličić Đuričin.
Da bi otklanjanje problema bilo što efikasnije deca bi na tretmane trebalo da krenu u što ranijem uzrastu.
“Pedijatri bi decu do šeste godine trebalo da šalju nekoliko puta na osnovni logopedski skrinig. Danas imamo situaciju da često ni ozbiljni slučajevi nisu prepoznati, a sigurna sam da su nekolicinu puta bili kod pedijatra na redovnim pregledima ili kada su bolesni. Tako logoped dobija dete sa navršenih sedam godina kada se razvoj govora polako završava, pa je teško postići mnogo u tom periodu. Kao i za sve tako i za govorno – jezičke poremećaje postoji tendencija rane intervencije i tretmana koji daju najbolje rezultate”, objašnjava naša sagovornica.
Za 70 godina broj dece koja imaju problem sa govorom povećan 10 puta
Zvaničnih podataka o tome koliko dece zaista ima problem sa govorom u Srbiji nema, ali je činjenica da je ova pojava sve učestalija.
“Trend ovih poremećaja je predmet istraživanja Instituta za eksperimentalnu fonetiku i patologiju govora “Đorđe Kostić” u Beogradu od 1953. kada je bilo 8,3 odsto dece predškolskog uzrasta sa patologijom govora i jezika. Taj procenat je 1986. bio 46 odsto, a prošle godine preko 70”, ističe akademik prof. dr Mirjana Sovilj, direktor Instituta za eksperimentalnu fonetiku i patologiju govora „Đorđe Kostić“.
“U poslednjih 10 godina drastično se promenila klinička slika dece koja imaju problem u vebalnoj komunikaciji tako da više od polovine dece, ne progovari ni do 3-4 godine, a preko 30 posto dijagnostikovane dece je iz autističnog spektra ponašanja”, dodaje naša sagovornica.
Deca nikada nisu “mala” za logopetske tretmane
Rana dijagnostika bi ovu statistiku mogla da izmeni.
“Krucijalno pitanje koje se postavlja jeste zašto se deci uzrasta od nekoiko meseci do druge godine uporno govori da su “mala” i da se jave kada napune 3, a neretko i 5 godina. U razvojnom smislu i u skladu sa činjenicom o postojanju “kritičnog perioda” za razvoj govora, ovo je greška prvoga reda koja se, nažalost, ne može popraviti”, upozorava Sovilj.
“Svako uzrasno vreme je „pravo“ vreme za odlazak logopedu ako se uoči kašnjenje u odnosu na uzrasne norme za razvoj govora i jezika. Ako, na primer, već od 2-3 meseca dete veći deo dana provodi u spavanju, ne guče, ako se njegov plač ne razlikuje kad je gladno, mokro ili ima neke bolne senzacije ili ako često i neutešno plače danju i /ili noću, ne prestaje sa plačem ni u naručju majke, ne obraća pažnju na jake zvuke, na pojavu majke… Ako sa 6 meseci dete ne brlja, ne izgovara slogove, a oko 12 meseca ne progovori treba da bude upućeno na tretman. Nažalost, u Srbiji samo naš institut ima specijaliste audiolingviste-logopede koji rade sa uzrastom odojčeta”, naglašava naša sagovornica.
I direktorka Instituta za eksperimentalnu fonetiku i patologiju govora upozorava da je često oni čiji je posao da dete upute logopedu to ne čine na vreme.
“Istraživanja su pokazala da roditelji prvi uočavaju problem u dečijem razvoju i da se u tom slučaju više od 70 odsto njih samoinicijativno javlja stručnjacima za pomoć. Kada imaju adekvatan prijem i informacije, oni se na pravi način uključuju u proces lečenja svog deteta. Međutim, ako se od početka problem minimizuje od strane različitih stručnjaka, roditelji se dovode u zabludu i propušta se dragoceno vreme za razvoj i/ili korekciju govora i jezika”, objašnjava Sovilj.
“To neminovno dovodi do patologije kognitivnog razvoja, razvoja adekvatnog ponašanja, razvoja potencijala za učenje i adekvatnu socijalizaciju deteta. Zato se iz kategorije dece koja nisu adekvatno i pravovremeno dijagnostikovana i lečena regrutuju deca sa neurozama, anksioznošću, autističnim elementima ponašanja, agresivnim i nasilnim ponašanjem bolestima zavisnosti i kriminogenim oblicima ponašanja”, dodaje naša sagovornica.
U Srbiji nema dovoljno logopeda
Decenijama, objašnjava, društvo ne prepoznaje značaj jezičke patologije na opšti razvoj naraštaja što dovodi do rasta broja dece koja imaju probleme. Srbiji nedostaju logopedi i u vrtićima i u školama i u domovima zdravlja.
“U Srbiji radi oko 350 logopeda sa dečijom i odraslom populacijom. To znači da je jedan logoped na više od 20.000 stanovnika, a evropski prosek je jedan logoped na 8.000 stanovnika. Budući da broj dece sa poremećajima verbalne komunikacije raste, pomenuti broj logopeda ne uspeva da pokrije ni minimum potreba. Član 4. pravilnika o bližim uslovima za obavljanje zdravstvene delatnosti u zdravstvenim ustanovama i drugim oblicima zdravstvene službe propisuje jedinstven apsurd. Na 8.500 dece predškolskog uzrasta predviđen jedan defektolog sa pola radnog vremena, bilo kog profila, ne logoped”, ističe Sovilj.
“Novim nacrtom zakona o zdravstvenoj zaštiti ukinuta je mogućnost da logopedi obavljaju pripravnički staž i polažu državni ispit u sistemu zdravstvene zaštite. S druge strane, logopedska delatnost nije prepoznata u klasifikaciji privrednih delatnosti, pa se logopedi koji obavljaju privatnu praksu registruju kroz forme koje ne garantuju stručni nadzor niti siguran kvalitet usluge koja se pruža deci i roditeljima”, navodi naša sagovornica.
Neurorazvojni poremećaji kod dece predškolskog i školskog uzrasta
Početak 21. veka uneo je značajne promene u tempu i načinu života što je, između ostalog, uticalo i na kvalitet komunikacije među ljudima. Potreba za što bržom razmenom informacija, sve manja komunikacija između dece i roditelja, nedostatak pravilnog govornog uzora u najranijem uzrastu, nedovoljno čitanje i sve ređe pisanje, preterano izlaganje sadržajima elektronskih medija samo su neki od faktora koji su u značajnoj meri uticali na pojavu problema u verbalnoj komunikaciji, ali i drugih neurorazvojnih poremećaja.
“Kod dece predškolskog uzrasta, osim u govoru, identifikuju se i teškoće u psihomotornom razvoju, pažnji, saznajnom, kognitivnom i socio-emotivnom razvoju, kao i problemi u ponašanju“, navodi Aleksandra Mitić, master defektolog – oligofrenolog.
„Problemi školske dece su intelektulana ometenost, razvojne smetnje, specifične smetnje u učenju (disleksija, disgrafija, diskalkulija, dispraksija), poremećaji iz autističnog spektra, poremećaji pažnje sa/bez hiperaktivnošću (ADHD/ADD) i razni motorički poremećaji. U poslednje vreme imamo prepoznatu decu s epilepsijom koja ostavlja bitnu posledicu kod usvajanja čitanja i pisanja, ali ne kod sve dece s istom dijagnozom”, dodaje naša sagovornica.
U zavisnosti od potreba deteta tretmani kod defektologa se održavaju dva do tri puta nedeljno u trajanju od 30 do 45 minuta.
“U dogovoru s roditeljima, stimulišemo one segmente u razvoju koji su nam trenutni prioritet oslanjajući se na sposobnosti koje dete ima. Izuzetno je bitno stimulisati „zonu narednog razvoja“ i često koristiti metodu pohvale i podsticaja u radu s decom. Ključno i suštinski je edukovati roditelje kako da kod kuće rade sa svojom decom koristeći svoje postojaće resurse”, objašnjava Mitić.
“Da bi se uočili pozitivni efekti važan je redovan tretman u periodu od najmanje šest meseci. Ponavljam, jako je važno da roditelji učestvuju u ovom procesu kako bi uvideli način rada i kako bi ga primenili u svakodnevnim rutisnkim aktivnostima. Kod rane intervencije nama su svi članovi porodice pojednako važni, kao i dete s teškoćama. Bitno je pružiti adekvatnu podršku porodici kroz multidisciplinarni tim stručnjaka. Jedna osoba/stručnjak nije dovoljna”, dodaje naša sagovornica.
Većina predškolaca nerazgovetno govori i ne zna da drži olovku
I psiholozi prilikom testiranja za upis u prvi razred uočavaju da predškolci sve češće imaju probleme sa govorom, koncentracijom, pažnjom, grafomotorikom…
“Kao psiholog u osnovnoj školi radim već 28 godina i isto toliko godina testiram decu pri upisu u prvi razred. Postoje razlike među decom koju smo pre 20-30 godina upisivali u školu i sada. Ranije se dešavalo da samo po neko dete ne izgovara pravilno pojedine glasove i to se rešavalo relativno brzo u saradnji sa logopedima. Sada na testiranje dolaze deca koje nerazgovetno govore, pa ih je teško i razumeti tokom testiranja. Sve ređe na testiranje dolaze deca koja pravilno drže olovku i koja imaju strpljenje da mirno sede 45 minuta”, kaže Ksenija Petković, diplomirani psiholog.
“Mnogo se govori o novim generacijama koje odrastaju u eri kompjutera, pametnih telefona i koji su slabo okrenuti prirodi. Vreme provedeno pored kompjutera, ili sada još češće, pored mobilnog telefona, nije dobro za dečiji razvoj. To rezultira smanjenom pažnjom, lošijom koncentracijom, nedovoljno razvijenim govorom i malim fondom reči. Grafomotorika je sve lošija, jer se slabo crta, bojanke se slabo koriste”, precizira naša sagovornica.
Postojeći pravilnik omogućava da se u prvi razred upisuju i deca koja ne govore.
“Roditelji mogu da izraze svoje neslaganje da se dete, iako i psiholog škole i Interresorna komisija smatraju da bi trebalo da pohađa specijalnu školu, ipak upiše u redovnu školu. Za dete koje je neverbalno uvodi se prilagođen ili češće, izmenjen program, takozvani IOP2. Učenik dobija ličnog pratioca koji mu pomaže oko snalaženja u školi, na času, na odmorima, a uvodimo i korektivni raspored časova, što znači da učenik može da u školi boravi kraće, dok mu odgovara”, kaže Petković.
Mnogi problemi sa kojima se sve više dece danas suočava mogli bi, upozoravaju upućeni, da budu izbegnuti da se kod mališana na vreme radi dijagnostika i da se šalju na dalje pretrage i terapije. Nažalost, dosta roditelja se tek prilikom upisa u osnovnu školu prvi put susreće sa ozbiljnijim pregledima svog deteta. Zato bi, pre svega, trebalo raditi na podizanju svesti, znanja i kompetentnosti svih koji su zaduženi da brinu o dečijem razvoju.
U stručno obrazovanje odgovornih zdravstvenih, prosvetnih i socijalnih kadrova, objašnjavaju, treba uvesti obuku o uzročno-posledičnim odnosima riziko faktora na rođenju i njihovih direknih i indirektnih, trajnih uticaja i posledica na razvoj deteta, njegovo ponašanje, učenje i socijalizaciju.
