U novoj studiji koja se bavi dugoročnim efektima hospitalizovanih pacijenata koji imaju akutnu povredu bubrega (AKI), iznenadni, ali privremeni gubitak funkcije bubrega, istraživači Johns Hopkins Medicine su otkrili da viši nivoi određenih biomarkera u urinu i krvi mogu predvideti rizik pacijenta od razvoja hronične bolesti bubrega (CKD).
Nalazi, objavljeni 23. marta, u JCI Insight-u, mogli bi pomoći doktorima da bolje shvate da li se telo pravilno leči ili ne, nakon što neko pretrpi oštećenje bubrega, i potencijalno da spreče progresiju AKI u CKD.
Bubrezi su par organa u obliku pasulja koji pomažu u čišćenju krvi i uklanjanju otpada iz tela. AKI se javlja kada bubrezi prestanu da rade kako treba, što može prouzrokovati nakupljanje otpada u krvi, što otežava telu da izbalansira tečnosti. Iako se leči, AKI može dovesti do CKD, mnogo težeg i potencijalno fatalnog stanja, i drugih srčanih problema.
AKI se najčešće primećuje kod hospitalizovanih pacijenata čiji su bubrezi pogođeni medicinskim i hirurškim stresom i komplikacijama, što potencijalno rezultira dužim procesom oporavka i produženim oštećenjem bubrega.
„Oko 20% hospitalizovanih pacijenata razvije AKI i ima tri do osam puta povećan rizik od razvoja hronične bolesti bubrega kasnije u životu“, kaže Chirag Parikh, direktor Odeljenja za nefrologiju na Medicinskom fakultetu Univerziteta Džons Hopkins i odgovarajući autor studije. „Učestalost AKI u bolnici nastavlja da raste, tako da smo krenuli da razumemo kako i zašto AKI napreduje do CKD, i ako nam praćenje ovih pacijenata tokom vremena može dati naznake o progresiji bolesti bubrega.“
Prema Centrima za kontrolu i prevenciju bolesti Sjedinjenih Država, procenjuje se da 37 miliona ljudi živi sa CKD u SAD, što ga čini 8. vodećim uzrokom smrti u zemlji.
U kohorti od 656 hospitalizovanih pacijenata sa AKI, istraživači su izmerili sedam urina i dva biomarkera u plazmi povrede bubrega, upale i zdravlja tubula u više vremenskih tačaka tokom godinu dana nakon dijagnoze. Cilj je bio utvrditi povezanost longitudinalnih promena ovih biomarkera sa progresijom bubrežne bolesti nakon AKI.
Istraživači su otkrili da je za svako odstupanje povećanje promene biomarkera KIM-1, MCP-1 u urinu i TNFRI u plazmi od početne vrednosti do 12 meseci povezano sa dva do tri puta povećanim rizikom od CKD.
Parikh kaže da ovi nalazi ukazuju na to da su trajna povreda i upala tkiva, kao i sporije obnavljanje zdravlja tubula, povezani sa većim rizikom od progresije bolesti bubrega. Međutim, oni su takođe primetili da je povećanje biomarkera UMOD u urinu povezano sa 40% smanjenim rizikom od CKD.
„Longitudinalno merenje nekih od ovih proteina ima potencijal da usmerava lečenje pacijenata sa AKI nakon otpuštanja, što uključuje praćenje kod nefrologa; optimizaciju dijabetesa i kardioloških lekova; i tačno doziranje svih lekova sa smanjenom funkcijom bubrega“, kaže Parikh . On naglašava potrebu za dodatnim istraživanjem ovih tekućih bioloških procesa kako bi se bolje razumeo prelazak sa AKI na CKD.
