BBC voditeljka Naga Mančeti otkrila je prošle godine da pati od adenomioze, hroničnog stanja koje pogađa matericu. Govorila je o tome kako zbog bolova nije u stanju da se kreće i kako je nedavni napad bio tako intenzivan da je njen muž morao da pozove hitnu pomoć.
Ipak, mnogi ljudi nikada nisu čuli za ovo stanje, uprkos tome što pogađa čak jednu od pet žena.
Adenomioza može izazvati simptome uključujući neredovno i teško menstrualno krvarenje i bol u karlici. Ozbiljnost simptoma varira između pacijenata – do jedne trećine žena sa adenomiozom može imati minimalne simptome ili ih uopšte nema.
Stanje takođe može uticati na plodnost. Žene sa adenomiozom koje zatrudne imaju povećan rizik od pobačaja, prevremenog porođaja, preeklampsije i krvarenja nakon porođaja.
Dakle, šta uzrokuje adenomiozu, i kako se dijagnostikuje i leči? Još uvek mnogo toga ne razumemo u vezi sa ovim stanjem, ali evo nešto o onome što znamo do sada.
Postoje dva ključna sloja u materici. Endometrijum je unutrašnji sloj u koji se implantiraju embrioni. Ako nema trudnoće, ovaj sloj se odbacuje tokom perioda.
Miometrijum je mišićni sloj materice. Tokom trudnoće se širi i odgovoran je za kontrakcije. Kod ljudi sa adenomiozom, ćelije slične endometrijumu nalaze se na pogrešnom mestu – miometrijumu.
Iako veliki broj žena sa adenomiozom ima i endometriozu, adenomioza je različita bolest od endometrioze.
Kod endometrioze, ćelije slične endometrijumu se takođe nalaze na pogrešnom mestu, ali u ovom slučaju izvan materice, uglavnom u karličnoj šupljini.
Zahvaljujući istraživanju, angažmanu javnosti i društvenim medijima, svest o endometriozi je porasla poslednjih godina. Ipak, adenomioza je još uvek relativno nepoznata.
Adenomioza je stanje koje je teško dijagnostikovati. Istorijski gledano, prisustvo ćelija sličnih endometrijumu u miometrijumu moglo se potvrditi samo procenom patologije gde se miometrijum ispituje pod mikroskopom nakon histerektomije (operacija uklanjanja materice).
Poslednjih godina došlo je do povećanja dijagnoza sa razvojem tehnologija snimanja kao što su MRI i detaljni ultrazvuk karlice.
Iako se adenomioza sada obično identifikuje bez potrebe za histerektomijom, lekari i dalje rade na razvoju standardizovane metode za nehiruršku dijagnozu.
Kao rezultat toga, ostaje neizvesno koliko tačno žena ima adenomiozu. Iako znamo da oko 20 procenata žena koje imaju histerektomiju iz drugih razloga osim sumnje na adenomiozu, ima dokaze o stanju na proceni patologije.
Tip rasta tkiva adenomioze u miometrijumu može biti ili fokalne lezije (koji utiču na deo materice) ili difuzni (zahvaćaju široku površinu mišića).
Adenomioza se može dalje klasifikovati u zavisnosti od dubine invazije tkiva poput endometrijuma u miometrijum.
Naučnici i lekari još uvek istražuju da li se tip ili dubina lezija odnose na simptome – težina simptoma i lezija se ne podudaraju uvek.
Još uvek ne razumemo zašto neke žene razvijaju adenomiozu, iako dokazi pokazuju da raste prevalencija sa godinama.
Smatra se da područje između endometrijuma i miometrijuma postaje oštećeno, bilo prirodnim procesima menstrualnog ciklusa, trudnoće i porođaja, ili medicinskim procedurama.
Kod nekih žena oštećenje sloja tkiva endometrijuma ne zarasta kako bi trebalo, a ćelije slične endometrijumu ulaze i rastu abnormalno u miometrijum. Oni ometaju normalne funkcije miometrijuma što dovodi do bola i krvarenja.
Moguće je da različiti mehanizmi mogu doprineti i da ne postoji jedan uobičajeni faktor koji izaziva bolest iza adenomioze.
Strategije lečenja uključuju hormonalne lekove kao što su oralni kontraceptivi, pilule koje sadrže progesteron, umetanje spirale za oslobađanje progesterona (na primer, Mirena) ili lek koji se zove GnRHa koji zaustavlja prirodnu proizvodnju polnih hormona.
Nehormonski tretmani uključuju traneksaminsku kiselinu. Ovi tretmani imaju za cilj da minimiziraju menstrualno krvarenje. Bol se često leči nesteroidnim antiinflamatornim lekovima.
Tretmani koji rade za neke žene ne rade za druge, dodajući težinu argumentu da postoji više od jedne vrste adenomioze. Strategije lečenja treba da budu prilagođene pacijentima, u zavisnosti od njihovih želja i simptoma za plodnost.
Ako medicinski tretmani ne obezbeđuju adekvatno olakšanje simptoma, postoje hirurške opcije, odnosno uklanjanje fokalnih lezija ili histerektomija.
Iako je adenomioza čest poremećaj koji pogađa mnoge žene, uključujući i one u reproduktivnom dobu, ne dobija dovoljno kliničke i istraživačke pažnje.
Takođe postoji nedostatak znanja i svesti o adenomiozi među mnogim zdravstvenim radnicima i javnosti. Ovo treba da se promeni kako bismo mogli da poboljšamo naše razumevanje stanja, dijagnoze i mogućnosti lečenja.
Naučnici i lekari koji su specijalizovani za adenomiozu su još uvek u potrazi za pronalaženjem tačne, neinvazivne dijagnostičke metode, i nadamo se, jednog dana, leka.
