Predlog predsednika Srbije Aleksandra Vučića o ponovnom uvođenju smrtne kazne nakon tragičnog ubistva devojčice Danke Ilić (2) kod Bora izazvao je žestoku debatu o moralnim, pravnim i društvenim implikacijama ove kazne. Smrtna kazna, koja je u Srbiji ukinuta početkom 21. veka, iznova je postala tema brojnih polemika.
Antropološkinja Svetlana Slapšak ističe da bi ponovno uvođenje smrtne kazne predstavljalo izraz surovosti, primitivizma i mržnje prema čoveku. Ona naglašava da bi Srbija, ukoliko se odluči za ovaj korak, ostala potpuno sama na milost i nemilost onih koji zahtevaju smrtnu kaznu. Slapšak je bila aktivna u borbi protiv smrtne kazne u staroj Jugoslaviji, učestvujući u peticiji koju je potpisalo više od 4.000 ljudi širom regiona.
Advokat Branislav Tapušković takođe izražava protivljenje uvođenju smrtne kazne, ističući da je to korak unazad u civilizacijskom smislu. On naglašava da je smrtna kazna ukinuta 2002. godine kao civilizacijsko dostignuće i da bi ponovno uvođenje ove kazne predstavljalo spuštanje države na nivo dželata.
Tapušković se osvrnuo na nekoliko slučajeva iz prošlosti, poput slučaja Hrkača i Luke Manojlovića, gde su nevini pojedinci bili suočeni s pogubljenjem. On ističe da smrtna kazna ne poseduje pedagoške efekte, već samo podstiče mržnju i sadizam.
Istraživanja pokazuju da se procenat građana Srbije koji podržavaju smrtnu kaznu povećava, međutim, Slapšak naglašava da je to posledica prenosa frustracija na zakonit način, a ne opravdane potrebe za pravdom.
U krajnjoj liniji, odluka o ponovnom uvođenju smrtne kazne u Srbiji izaziva duboku podelu u društvu, s težištem na pitanju ljudskih prava, pravde i civilizacijskih vrednosti.
