Od hiljada meteorita pronađenih na Zemlji, za oko 188 je potvrđeno da su sa Marsa. Kako su dospeli ovde?
Tokom burne istorije našeg Sunčevog sistema, asteroidi su se razbili o Mars takvom snagom, krhotine su eksplodirane u svemir, a zatim su odlutale kroz svemir, da bi na kraju ušle u Zemljinu atmosferu i preživele putovanje do zemlje.
Astronomi su nekada mislili da je to složen proces, sa samo najsnažnijim udarima koji mogu da odbace kamenje sa Marsa u svemir. Ali nova istraživanja pokazuju da je potreban mnogo manji pritisak nego što se ranije verovalo, što znači da bi moglo biti više komada Marsa koji lebde u svemiru i na putu ka Zemlji.
Tim planetarnih naučnika sa Kalteha koristio je novi i moćni pištolj za eksploziju da simulira udar na Mars. Da ne bi oštetili ograničene i dragocene količine Marsovih meteorita, koristili su stene sa Zemlje koje sadrže plagioklas, koji je glavna komponenta marsovskih stena.
Pod visokim pritiscima, kao što je udar asteroida, plagioklas se transformiše u staklasti materijal poznat kao maskelinit. Prema istraživačima, pronalazak maskelinita u steni ukazuje na tipove pritiska sa kojima je uzorak došao u kontakt.
„Mi nismo na Marsu, tako da ne možemo lično da gledamo udar meteorita“, kaže Jang Liu, planetarni naučnik u JPL i koautor studije. „Ali možemo da ponovo stvorimo sličnu vrstu uticaja u laboratorijskom okruženju. Čineći to, otkrili smo da je potreban mnogo manji pritisak za lansiranje meteorita na Mars nego što smo mislili.“
Liu i profesor Kalteha Pol Asimov rekli su da su prethodni eksperimenti pokazali da se plagioklas pretvara u maskelinit pri udarnom pritisku od 30 gigapaskala (GPa), što je 300.000 puta više od atmosferskog pritiska na nivou mora, ili 1.000 puta većeg pritiska sa kojim podmornica dolazi u kontakt sa tokom ronjenja ispod 3 kilometra vode okeana.
Ali sa novim i poboljšanim pištoljem za eksploziju, ova nova studija je pokazala da se tranzicija zapravo dešava na oko 20 GPa – značajna razlika u odnosu na prethodne eksperimente.
„Bio je značajan izazov modelovati udar koji može da lansira netaknute stene sa Marsa dok ih šokira na 30 GPa“, rekao je Asimov u saopštenju za štampu.
„U ovom kontekstu, razlika između 30 GPa i 20 GPa je značajna. Što preciznije možemo da okarakterišemo udarne pritiske koje doživljava meteorit, veća je verovatnoća da možemo da identifikujemo udarni krater na Marsu iz kojeg potiče.“
Ovo novo istraživanje prati rad objavljen prošle godine koji je bio u stanju da precizira poreklo meteorita „Crna lepotica“ sa Marsa (na slici iznad), kao iz udarnog kratera u regionu Terra Cimmeria – Sirenum na Crvenoj planeti.
Kako znamo da su ovi meteoriti sa Marsa? Marsovski meteoriti se mogu pratiti do Crvene planete jer sadrže džepove zarobljenog gasa koji odgovara podacima iz misija na Mars.
Konkretno, eksperiment koji su izvela dve NASA-ine letelice Viking koje su sletele na Mars 1976. merile su količine različitih gasova u tankoj Marsovskoj atmosferi. Ti isti gasovi su zatim pronađeni 1983. zarobljeni u venama i džepovima od šok stakla u meteoritu zvanom Elephant Moraine 79001, a sada iu drugim meteoritima.
