Psihološku pomoć nakon dva masovna ubistva u maju prošle godine, zaključno sa decembrom, dobilo je 1.397 osoba, navodi se u izveštaju Radne grupe Vlade za mentalno zdravlje i sigurnost mladih i Projektnog tima Instituta za mentalno zdravlje.
Radna grupa i Projektni tim osnovani su nakon tragedija u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“, Duboni i Malom Orašju, i tokom osam meseci psihološka pomoć i podrška pružena je svim školama u koje su išle žrtve majskih tragedija i zaposlenima u školi na Vračaru, navodi se u izveštaju u koji je „Politika“ imala uvid.
Psiholog u Institutu za mentalno zdravlje i član Radne grupe Hana Korać rekla je za Politiku da događaji iz maja prethodne godine predstavljaju traumatska iskustva bez presedana.
„U psihološkom smislu, ubistva koja su se desila za većinu osoba teža su od poplava i potresa, jer je u pitanju katastrofa koju je napravio čovek, a ne priroda. Teža su od bombardovanja i ratova na tuđoj teritoriji, jer je to uradio neko ko je bio deo naše zajednice i deo odeljenja“, rekla je Korać.
Ona je dodala da to što su ubijena deca i mladi, za mnoge ljude je u psihološkom smislu teže od ranijih masovnih ubistava, poput onoga u Velikoj Ivanči.
„Posledice ovih ubistava su dugotrajne i zahvataju širu društvenu zajednicu. Iskustva iz drugih zemalja govore da su za proradu i integraciju ovakvih događaja ponekad potrebne i godine“, navela je Korać.
Ona je dodala da priroda tragičnog i traumatskog događaja u javnosti izaziva očekivanja da se situacija mora „odmah rešiti“, „da je struka zakazala u mogućnosti da se tragedija predvidi i spreči“ i „da struka mora da ima precizne odgovore oko toga kako treba postupati“.
„Kroz konsultacije sa kolegama iz Amerike i Norveške razumeli smo da ovo iskustvo nije odraz nekompetentnosti i nestručnosti, već da je neminovno i da je ovakve tragične događaje najčešće nemoguće predvideti, kao i da uprkos iskustvima iz drugih zemalja svaka sredina ima svoje specifičnosti“, objasnila je Korać.
Ona upozorava da je vrlo opasno iznošenje u javnost svih podataka koji se odnose na događaj, jer „samo mali broj osoba može da razume i izdrži sve informacije, preispita njihovu tačnost, bude neutralan i nepolarizovan“.
Stavljanje priča i fotografija ubica na naslovne strane novina, dodala je, može da izazove retraumatizaciju kod pojedinih ljudi, ali i da dovede do „zaraze“, a to je ono čega se struka najviše boji – situacije koje sa sobom nose rizik da se događaj ponovi jesu obeležavanje godišnjica.
Naročito je važno, naglasila je Korać, da razumemo ideju ljudi koji su izgubili svoje najbliže da će biti zaboravljeni, jer postoji strah da će se desiti zaborav kada se tugovanje završi, što je velika zabluda.
„Jer tugovanje se pretvara u sećanje koje može da se materijalizuje na nivou društva – kroz različite društveno odgovorne aktivnosti sećanja na žrtve“, rekla je Korać.
