Ljudi koji imaju disocijativni poremećaj identiteta retko se dijagnostikuju u detinjstvu i u proseku provedu oko sedam godina tražeći pomoć za svoje „uznemirujuće“ simptome, prenosi Index.hr.
Dr. Ričard Lovenštajn svog prvog pacijenta sa disocijativnim poremećajem identiteta upoznao je 1981. Kaže da se ljudima u proseku četiri puta postavi pogrešna dijagnoza, pre nego što im se kaže da pate od disocijativnog poremećaja identiteta.
„Disocijativni poremećaj identiteta nije toliko izražen jer deca još uvek uče ko su i šta bi mogla da budu. Zato mogu reći da imaju imaginarne prijatelje. Tada tvrde da ih oni teraju da rade neke stvari ili preuzimaju neki deo njihovog tela“, objašnjava psihijatar.
On dodaje da je disocijativni poremećaj identiteta manje izražen kod dece, u odnosu na odrasle s tim stanjem.
Neće svako ko doživi traumu u detinjstvu poput zlostavljanja ili napuštanja razviti disocijativni poremećaj identiteta, budući da to stanje može da bude i posljedica genetike, tvrdi doktor.
„Ali ako se dete oponovo oseća usamljeno, van kontrole i nesigurno, verovatnije je da će se odvojiti kako bi se zaštitilo i to ponašanje preneti u odraslu dob. Zlostavljanje i napuštanje se može dogoditi van kuće i daleko od roditelja“, upozorava doktor i navodi kao primer slučajeve u kojima su deca kao mala zbog operacija provodila vreme u bolnici, bez roditelja.
Na osnovu iskustva dr Lovenštajna, roditelji sa disocijativnim poremećajem identiteta mogu da nenamerno „oblikuju stanja svoje dece tako da budu vrlo slična njihovim ličnim stanjima“.
On kaže da je u karijeri video majke koje dolaze sa decom koja su osnovci.
„Ako dete učini nešto što razljuti majku, ona prelazi u stanje nasilja, što dete posmatra i zbog straha postaje tiho i fizički se povlači. Onda ih smirite, oni se vrate i niko od njih se ne seća šta se dogodilo, zbog amnezije“, tvrdi dr Lovenštajn i zaključuje da je to primer kako ovo ponašanje može da dovede do toga da dete razvije disocijativni poremećaj identiteta.
