Trend poskupljenja u našoj zemlji svakako se prelio i na ekskurzije i ta školska putovanja sada su pravi luksuz za mnoge učenike i roditelje. Jedan od primera za to je ekskurzija u Trebinju od četiri dana za 40.000 dinara.
Postavlja se pitanje da li je svuda tako, da li je usled geopolitičkih dešavanja sve poskupelo u celom svetu ili su ekskurzije u inostranstvu ipak prihvatljivije za kućni budžet. To je za Novu.rs otkrila Aleksandra, mama u zemlji lala, koja se sa porodicom pre više godina odselila u Holandiju.
Kako kaže na početku, u Holandiji je stupio na snagu program po kom sva deca moraju da imaju približno iste šanse za obrazovanje i za razvijanje svojih talenata. Prema toj zamisli, sve potrebe, kao što su ekskurzija, laptop, sport, časovi muzike, bicikli i dopunski časovi u školi moraju biti dostupni svakom detetu u ovoj temlji.
„Tokom pandemije korone je postalo još jasnije da postoji velika nejednakost u holandskom društvu. Neki učenici, na primer, nisu imali laptop kod kuće i roditelji nisu mogli da im pomognu u školskim zadacima. Školovanje od kuće je pokazalo ogromne razlike u uspehu. Da bi se te razlike što više ublažile, holandska vlada je usvojila propis po kom svi moraju imati iste mogućnosti u školi. Država je odvojila značajna finansijska sredstva za pomoć školama, a škole su zauzvrat dužne da prilagode ponudu kako bi sva deca mogla da učestvuju.“
Vrlo važno je to što je iznos koji škola dobija za ove aktivnosti u direktnoj vezi sa imovinskim stanjem učenika koji tu školu pohađaju.
„Pored tog novca, školski budžet se dopunjuje dobrovoljnim roditeljskim dinarom, kao i prodajom ulaznica za školske predstave i utakmice, na primer.“
I u kom slučaju roditelji u Holandiji mogu da iskoriste to pravo – Kansengelijkheid in onderwijs – i da ne plate ekskurziju ? Da li moraju u tom slučaju da daju neko obrazloženje?
„Roditelji u Holandiji ne treba da polažu račune za svoje imovinsko stanje. I ne samo to već škola šalje fakturu samo jedanput, da se podsećanjem ne bi probudio stid kod roditelja koji nisu u stanju da plate. U slučaju velikog broja neplatiša ekskurzija se otkazuje. To znači da ponuda nije bila dovoljno dobra, pa škola mora da nađe bolju.“
Implementiranje ovog programa podrazumeva sistemska rešenja. Škole mogu da računaju na finansijsku pomoć države, ali imaju odgovornost da svoje sadržaje prilagode finansijskom stanju svojih učenika.
„Zato, na primer, mnoge škole više ne idu u zabavni park, već na igralište. Ne idu autobusom, već biciklom. Na primer, naša gimnazija više neće organizovati skijanje u Francuskoj jer ne mogu svi učenici da idu. Deca se na taj način uče solidarnosti.“
Aleksandra priča koliko onda puta u toku školske godine deca imaju ekskurzije i koliko one u proseku koštaju.
„Škole imaju veliku slobodu da donose odluke o ekskurzijama koje realizuju u skladu sa potrebama i mogućnostima učenika i njihovih roditelja. U najvećem broju škola putovanja su lokalnog tipa, neretko se ide biciklima, često decu prevoze roditelji. U inostranstvo se ne ide svake godine, a i kad se ide, to otprilike košta između 100 i 300 evra, što je u odnosu na standard vrlo jeftino, a posebno u poređenju sa našim iskustvom iz domovine.“
Zanimljivo je čuti koja je u tom slučaju bila ubedljivo najskuplja ekskurzija i šta je đacima tada sve bilo omogućeno da vide.
„Obišli su Kembridž i London, putovali autobusom ispod Lamanša, sa smeštajem u skromnom hotelu, za 270 evra. Mislim da su ekskurzije maturanata u Atinu i Rim ranije bile skuplje jer se do tamo ide avionom, ali moja deca još uvek nisu maturanti, tako da nemam lično iskustvo.“
Sagovornica kaže i da destinacije zavise od uzrasta. U osnovnoj školi se duže ekskurzije organizuju ređe, ali vrlo često deca idu na jednodnevne izlete koji su – besplatni.
„To budu uglavnom zoološki vrt, muzej, zabavni park, bazeni, a često i samo šetnja šumom ili odlazak na plažu bez posebne edukativne funkcije.“
Za nešto starije đake organizuju se kampovi u kojima se deca uče odgovornosti, ali i povezuju sa prirodom. To znači i – valjanje u blatu.
„U osmom razredu (u uzrastu od oko 12 godina) prvi put odlaze na dalji i duži put sa školom, na tzv. maturantski kamp. Tada borave 3-5 dana u kolektivnom smeštaju koji je nalik na naš planinarski dom, hladan i prazan, daleko od civilizacije. Tu sadržaje uglavnom osmišljavaju sami, a sami i brinu o hrani i higijeni. Doslovno jedu viršle prljavim rukama i bukvalno se valjaju u blatu. Po odlasku sve moraju da ostave u zatečenom stanju, a nema posluge da za njima čisti. Na takva putovanja uvek ide i nekoliko roditelja-pomoćnika, koji pomažu učiteljima u realizaciji kampa, što opet smanjuje troškove.“
Takvi kampovi se ponavljaju i u srednjoj školi, s tim što se tad ide i u inostranstvo, u Belgiju, Francusku, Englesku, Nemačku, takođe u jeftinim varijantama.
„Za gimnazije je karakteristično da se maturantsko putovanje uvek organizuje u Rim i Atinu, kolevke moderne civilizacije, i ono je obavezno za sve gimnazijalce, dakle mora biti priuštivo svima. Škola je dužna da pronađe način da sva deca idu ili ekskurzija ne može biti održana.
A kako sve to izgleda iz ugla jedne mame – šta Aleksandra deci pakuje da ponesu na ekskurziju? Da li se u Holandiji preporučuje što manje stvari ili dete treba da ima sve što će mu možda zatrebati?
„Holanđani su jako praktični, kod njih se živi lako i organizovano. To znači – ništa im ne treba, osim gomile sendviča. Srećom, ipak dobijamo i spisak, pošto se sigurno ne bih dosetila da detetu na ekskurziju spakujem kuhinjske krpe obeležene inicijalima deteta, vreću za spavanje, kao ni odeću i obuću koja može da se baci u kontejner (za ono valjanje u blatu). Nastavnici nose neke dodatne skalamerije, ali nije kao da nas uvere da imaju baš sve što može da zatreba. I baš niko se zato ne potresa.“
