Intervencije osmišljene da ograniče širenje COVID-a povučene su širom sveta. Na Novom Zelandu, vlada je prošle nedelje ukinula sve preostale mere javnog zdravlja.
Ali iako je hitna situacija završena i bolest brzo postaje endemska, rizik od novih varijanti ostaje. COVID i dalje predstavlja značajan zdravstveni teret.
Da li možemo više da uradimo da sprečimo infekcije?
Nedostaju nam kvalitetni dokazi o tome koliko su različite intervencije efikasne. Ali jednostavna matematika pokazuje da je, dugoročno gledano, prilično teško pomeriti prevalenciju visoko zaraznog endemskog virusa kao što je SARS-CoV-2.
Još 2020. smo čuli mnogo o osnovnom reprodukcijskom broju ili R0. Ovo je prosečan broj ljudi koje neko zarazi kada je cela populacija podložna ovoj bolesti. Kod osetljive populacije, ako je R0 iznad 1, bolest se eksponencijalno širi.
Ova situacija je podstakla vlade širom sveta da sprovedu intenzivne mere reagovanja, uključujući blokade, kako bi sprečile da zdravstveni sistemi postanu potpuno preopterećeni.
Situacija 2023. godine je znatno drugačija. Skoro svako ima neki oblik imuniteta, stečen vakcinacijom, prethodnom infekcijom ili oboje. Međutim, ljudi će na kraju ponovo postati podložni zbog slabljenja imuniteta i novih varijanti.
To zauzvrat znači da virus neće potpuno nestati. Umesto toga, prevalencija infekcije će na kraju dostići ono što matematičari nazivaju endemskom ravnotežom. Ovo je stanje ravnoteže: gubitak imuniteta usled njegovog opadanja (i ciklusa rađanja i umiranja) uravnotežen je novim imunitetom usled infekcija i vakcinacija.
Ne očekujemo da će stope infekcije biti savršeno stabilne. Prevalencija će rasti i padati, pod uticajem godišnjih doba, školskih raspusta i novih podvarijanti, ali će se uvek povlačiti ka ravnotežnom nivou.
Za razliku od malih boginja ili dečije paralize, nemoguće je eliminisati COVID pomoću alata koji su trenutno dostupni. Ali to ne znači da ne možemo smanjiti njegov uticaj. Efikasne mere kontrole trebalo bi da smanje broj kontakata koje zarazne osobe imaju, ili rizik od infekcije po kontaktu. A ovo bi trebalo da smanji nivo endemske ravnoteže, što znači da ima manje infekcija.
To je svakako tačno, ali koliko realno kontrolne mere imaju efekta na virus kao što je SARS-CoV-2?
R0 za varijantu omikrona je procenjen između 6 i 10 . Ali efektivni broj reprodukcije — prosečan broj ljudi koje neko zarazi u ovom trenutku — mnogo je bliži 1. Na Novom Zelandu, ovaj broj se kretao između 0,8 i 1,2 tokom prošle godine.
Ovo nam govori nešto o količini imuniteta u populaciji. Ako bi prosečna osoba zarazila šest ljudi u potpuno osetljivoj populaciji, a u stvarnosti zarazi samo jednu osobu, to znači da pet od šest ljudi mora biti imuno. Ako je R0=10, onda devet od deset ljudi mora biti imuno, i tako dalje.
Ljudi su možda stekli imunitet vakcinacijom, ali je zaštitna vakcina koja pruža od infekcije sa trenutnim varijantama omikrona relativno niska i kratkotrajna.
Većina imuniteta potiče od prethodnih infekcija, uključujući infekcije vakcinisanih osoba. Ovo se zove „hibridni imunitet“ i pruža bolju zaštitu od same infekcije ili vakcinacije. (Ovo ne znači da bi zaraza radi dobijanja imuniteta trebalo da bude cilj, ali je to važan sporedni efekat).
Posledica ovoga je da je deo populacije koji je imun u datom trenutku proporcionalan broju infekcija godišnje. Ispostavilo se da nam ovo omogućava da procenimo korist od intervencija.
Na primer, pretpostavimo da je R0=6 i kontrolna mera, kao što je izolacija svih potvrđenih slučajeva, smanjuje infektivne kontakte za 20%. To je ekvivalentno smanjenju R0 na 4,8, što znači da je imunološka frakcija smanjena sa 83% populacije na 79%. To je samo 5% relativno smanjenje broja godišnjih infekcija, iako je stopa prenosa smanjena za 20%.
Ako je R0=10, matematika je još sumornija: ista kontrolna mera daje samo 3% smanjenje infekcija.
Šta je razlog za ovo iznenađujuće otkriće? Za početak, intervencija smanjuje broj infekcija, što je dobro. Ali nesrećna nuspojava je da manje ljudi postaje imuno, što znači da infekcije ponovo počinju da rastu.
Stvari se na kraju izbalansiraju na nižem nivou nego bez intervencije, ali većina koristi se usisava kompenzacijom izgubljenog imuniteta u populaciji.
Za patogene koji su mnogo manje zarazni od SARS-CoV-2, može biti suprotno. Ako je R0=1,2, onda bi 20% smanjenje infektivnih kontakata bilo dovoljno da se bolest postavi na putanju ka potpunoj eliminaciji.
Gore navedeni argumenti potiču iz matematičkog modela koji na jednostavan način obuhvata procese koji stoje iza prenošenja bolesti. Stvarnost je komplikovanija. Binarnost osetljivo-imuni je pojednostavljenje jer imunitet nije crno-beli već nijanse sive.
A populacije su veoma raznolike, a ne homogene. Infekcije će biti češće u grupama sa visokom stopom kontakta, što obično znači mlađe osobe. Matematički, to znači da će stope infekcije biti teže pomeriti u mlađim grupama i relativno lakše smanjiti u starijim grupama.
Intervencije usmerene ka ranjivim grupama verovatno će biti efikasnije od opštih mera. Važno je da, iako je dugoročno smanjenje stope infekcije teško, vakcine pružaju direktnu zaštitu onima koji ih uzimaju i nastavljaju da budu veoma efikasne u prevenciji teških bolesti.
Ništa od ovoga nije argument da ne bi trebalo da pokušavamo da smanjimo prevalenciju endemskih bolesti poput COVID-a. Ali to znači da ne možemo pretpostaviti da će smanjenje broja infektivnih kontakata dovesti do ekvivalentnog smanjenja stope infekcije.
Smanjenje broja infekcija SARS-CoV-2 bilo bi veoma korisno. To bi smanjilo akutno zdravstveno opterećenje, učestalost dugotrajnog COVID-a i nivo rizika za ugrožene grupe.
Ali to nije cilj koji možemo sebi priuštiti da težimo po svaku cenu. Postoji niz zdravstvenih potreba koje se takmiče za ograničene resurse, tako da sve mere moraju biti isplative. A to znači biti realan u pogledu veličine koristi koje će verovatno doneti.
