Bivša rektorka Univerziteta u Beogradu i profesorka Tehnološko-metalurškog fakulteta Ivanka Popović o tenzijama u akademskoj zajednici i celom društvu kaže da je potpuno jasno ko može da zaustavi sve ovo. „Znači, vladajuća stranka i vlast su oni koji mogu da preokrenu ovo i to je nešto možda o čemu treba više da razgovaramo, o tome koliko je država spremna da stabilizuje situaciju u kojoj smo se svi mi našli. Jer to neko šminkanje, privid da se dešava nastava, to je nešto što vlastima odgovara, to suštinski ne odgovara akademskoj zajednici. Mi pokušavamo da ipak prenesemo znanje studentima na jedan kvalitetan način“, poručuje ona.
Dodaje da bi kriza mogla da se reši kada bi postojala dobra volja države da se razgovara, ali „stvar je u tome što razgovora nema, država postavlja svoje uslove koji bi obezbedili samo da oni pred svojim sledbenicima mogu reći da su rešili problem, a ne bi došlo do suštinskog rešenja“.
Komentarišući inicijativu Beogradskog univerziteta za spas univerziteta, ona ocenjuje da je dobro što postoji.
„Ne moraju svi da se sa njom slože, ali ona predstavlja polazište za neke razgovore. Ono što se meni u tom dokumentu dopalo je da treba insistirati na povezivanju i komunikaciji svih relevantnih društvenih aktera, to je put da jedino razgovorom može iz ovoga da se izađe. Jedan zajednički stav, ne moramo se u svemu složiti, ali neki minimalni zajednički stav koji se može zastupati pred državom i sa druge strane država koja je ipak u jednoj velikoj društvenoj krizi. To se može, mislim, izbegavati i na nacionalnim frekvencijama o tome ne govoriti, ali mislim Srbija je u jednoj dubokoj, dubokoj krizi i jedan od načina kako bi se moglo iz toga izaći je da se reši pitanje sa univerzitetima, ali se vraćamo na ono da li to zapravo država želi ili joj odgovara da bude ovaj haos gde se onda stalno govori kako su svi ugroženi, kako država čini sve da odbrani nas od nekog nepoznatog neprijatelja“, navodi Ivanka Popović.
Kaže i da se „vodi jedna vrlo intenzivna bitka u nekom polumraku, gde ima jako mnogo tih klipova koji se ubacuju, raznih sumnji, onda nepoverenje koje dodatno komplikuje mogućnost da se razgovara“.
Ocenjuje i da se urušavanje visokog obrazovanja u Srbiji dešava godinama.
„Sada ulazimo možda u neku završnicu tog obračuna, jer vlasti ne odgovara da postoje u Srbiji obrazovani ljudi koji su sposobni za kritičko mišljenje. Znači, svakako, studenti i osoblje na univerzitetima moraju biti zajedno, to je jasno, i da ne pristaju na polovično rešenje. Znači, ovde vrlo želim da naglasim razliku: jedno je polovično rešenje koje daje privid normalnosti, a drugo je konstruktivni kompromis koji može da dovede do smanjivanja tenzija“, ukazuje.
