Kada Mesec prođe ispred Sunca u pomračenju Sunca, čini se da spektakl koji spušta čeljust na trenutak menja naš svet.
Međutim, efekti na našu planetu su daleko dublji od nekoliko trenutaka tame tokom dana. I jedan efekat koji bi vas mogao iznenaditi? Oblaci se rasipaju, i to brzo – od tačke u kojoj je samo 15 procenata Sunca zaklonjeno Mesecom.
Nisu sve vrste oblaka, očigledno; inače, nikada ne bismo čuli žalbe na pomračenja koja su pokvarena oblačnim vremenom.
Tim predvođen Viktorom Treesom sa Kraljevskog holandskog meteorološkog instituta i Tehnološkog univerziteta u Delftu utvrdio je da se, posebno, plitki kumulusni oblaci nad kopnom brzo podižu.
Nalaz, kaže Trees, ima implikacije za buduće pokušaje klimatskog inženjeringa.
„Ako u budućnosti pomračimo Sunce tehnološkim rešenjima, to može uticati na oblake“, objašnjava on. „Manje oblaka bi se delimično moglo suprotstaviti nameravanom efektu klimatskog inženjeringa, jer oblaci reflektuju sunčevu svetlost i tako zapravo pomažu da se Zemlja ohladi.
Sa naše tačke gledišta ovde na površini Zemlje, nije lako otkriti kako se oblaci ponašaju tokom pomračenja.
Ali, kaže Drveće, to je važno: jedno od predloženih rešenja za ublažavanje klimatskih promena je blokiranje nekih sunčevih zraka da dođu do niže atmosfere Zemlje. Iako modeliranje sugeriše da bi ovo moglo efikasno da snizi temperature, ne znamo koje druge efekte može imati.
Pošto slojevi oblaka mogu biti prilično složeni, a konfiguracije oblaka su stalno u pokretu, brojanje oblaka sa Zemlje nije u stvari održiv metod za određivanje kako solarno zatamnjenje utiče na oblake.
Druga opcija je da se proučavaju odozgo pomoću satelita, ali oni ranije nisu uzimali u obzir Mesečevu senku tokom pomračenja u proračunima refleksivnosti vrha oblaka, što je rezultiralo pristrasnošću u merenju pokrivača i debljine oblaka.
Drveće i njegove kolege su smislili način da isprave lunarnu senku uzimajući u obzir proporciju Sunca koja je zaklonjena u bilo kom trenutku, sa svake lokacije na površini Zemlje.
„Daleko veći deo pomračenja Sunca sastoji se od delimičnog pomračenja, gde napolju još uvek ima puno svetla“, kaže Trees. „U ovom delimičnom pomračenju sateliti dobijaju dovoljno reflektovane sunčeve svetlosti, nakon korekcije zatamnjenja, da pouzdano izmere oblake.
Istraživači su primenili svoje metode na podatke prikupljene tokom tri prethodna pomračenja Sunca nad afričkim kontinentom, između 2005. i 2016. Na njihovo iznenađenje, kumulusni oblaci počinju da nestaju u velikom broju kada je pokriveno samo 15 odsto Sunca, i nestaju do pomračenja završilo se.
Zašto se to tačno dešava, bilo je nejasno, pa je tim sproveo simulacije koristeći softver za modeliranje oblaka pod nazivom DALES. Ove simulacije su pokazale da kada je sunčeva svetlost blokirana, površina se hladi, što smanjuje uzlazno strujanje toplog vazduha sa površine.
Toplo uzlazno strujanje je ključno za formiranje kumulusnih oblaka; nose vodenu paru koja se kondenzuje u kapljice dok se diže na hladnije visine, formirajući oblake.
Dakle, kada se tlo ohladi i ovi uzlazni struji prestanu, kumulusni oblaci ne mogu da se održe, već se ponovo pojavljuju tek kada se Sunce ponovo pojavi i ponovo počne da zagreva tlo. Ovaj efekat se javlja samo na kopnu, pošto se okean ne hladi dovoljno brzo da bi se efekat aktivirao.
Kumulusni oblaci sami po sebi nisu kišni oblaci, ali se mogu transformisati u kišne oblake. Nalazi tima sugerišu da bi klimatski geoinženjering koji uključuje blokiranje sunčeve svetlosti mogao imati prilično štetan uticaj na vremenske obrasce.
Budući da je ovo nešto suprotno od onoga što naučnici žele da se dogodi, ovaj fenomen zahteva dalju istragu, kažu istraživači.
