Zvaničan podatak SZO je da se skoro svaka šesta osoba širom sveta tokom života susreće sa neplodnošću, a podaci i za Srbiju su jednako alarmantni. Pored fizičkog aspekta, izazovi sa ostvarivanjem roditeljstva postoje na društvenom i kulturološkom nivou, kao i na psihološkom, što je bio i fokus ovogodišnje Evropske nedelje neplodnosti.
Genetičar i embriolog Miodrag Stojković za N1 ističe da je neplodnost globalan problem, te da je i u Srbiji, kao i u ostatku sveta, svaki šesti par ugrožen.
„Kad sam krenuo sa radom u Leskovcu bio je svaki sedmi ili svaki osmi par ugrožen, sada vidimo tu tendenciju da od svakog šestog dolazimo do svakog petog para koji je ugrožen, bilo muškim ili ženskim sterilitetom. Neko je izračunao da je trenutno u Srbiji verovatno oko 400.000 parova uključeno u borbu sa sterilitetom. Jedan dobar deo tih ljudi će morati da zatraži vantelesnu oplodnju“, objašnjava doktor Stojković.
Ističe da je problem više kod žena, jer je, kako kaže, u ovom slučaju žena bitniji faktor.
„Kad pogledamo statistiku ljudi koji su u reproduktivnoj dobi 11 odsto žena će imati problem sa sterilitetom, dok je kod muškaraca taj procenat od sedam do devet. Nas, koji se bavimo ovim poslom, najviše brine, ne faktori za koje znamo da prouzrokuju sterilitet, već to što postoji jedan dobar broj ljudi kod kojih je sve u redu na papiru a ne dolazi do začeća i njih je jako veliki broj – od 30 do 35 odsto“, navodi on.
Prema rečima Stojkovića, ovakvi problemi nisu postojali ranije, a razlog rastu njihove učestalosti vidi u brojnim faktorima.
„Promenilo se mnogo toga, socio-ekonomski faktori, naročito kada se parovi odlučuju za proširenje porodice. Ljudi se sve kasnije odlučuju da postanu roditelji i samim tim kvalitet biološkog materijala opada. Studije koje su rađene pre 50 godina na muškarcima koji su radili spermograme pokazuju da se taj broj do danas prepolovio. SZO je objavio podatak da je 1950-ih godina žena u proseku imala petoro dece. To danas nije slučaj. U Srbiji imamo pojavu da danas skoro 52 odsto parova ima jedno dete, 40 odsto dva detata, a samo 6,7 odsto ima tri“, navodi sagovornik N1.
Stojković objašnjava i da se promenio i sam način života, a kao poseban faktor ističe i uticaj zagađene ljudske sredine što, kako kaže, naročito opterećuje našu zemlju.
„Nezdrav život i ishrana naročito utiče na neplodnost. Tri glavna faktora su nikotin, alkohol i gojaznost, zatim koliko je zagađenoj sredini izložen taj par. Postoje dokazi da život blizu velikih zagađivača dovodi do pojave steriliteta i gubitka ranih trudnoća“, objašnjava Stojković.
Dodaje da neki ljudi imaju predispoziciju za odlazaku na VTO, što je kako kaže, povezano i sa životnim navikama i radnim mestom.
„To su ljudi koji dugo sede, poput profesionalnih vozača ili onih koji su izloženi toksičnim isparenjima poput radnika na pumpama“, kaže genetičar i dodaje da je prvi korak pri upuštanju u proces VTO pokušaj da se živi zdrtav život i fizička aktivnost.
Prema rečima profesora Stojkovića, najveći neprijatelj u borbi za potomstvo je vreme i zato ističe da je potrebno reagovati što pre ukoliko se posumnja da problem postoji.
„Ako posle 6 meseci nema trudnoće bilo bi poželjno da se krene sa analizom u čemu je problem. Ako je rešiv, treba ga lečiti. Bitno je da krenu i da ne odustanu. Najbitnije je da, kad potraže pomoć, saslušaju i prihvate savet lekara“, navodi on.
Ipak, kako kaže, potrebno je znati i kad je trenutak kad treba stati.
„Postoje indikacije i kontraindikacije za VTO. Postoji parametar koji tačno određuje šansu da se neko ostvari kao roditelj – to je antimiligram hormon. Kada on padne onda nažalost pomoći nema i tada parovi treba da prestanu da razmišljanju o daljoj VTO i treba ići na donaciju jajne ćelije“, objašnjava Stojković.
Ovogodišnja Evropska nedelja neplodnosti, koja se završava danas, obeležava se pod sloganom „Um je važan“. Psihološkinja Bojana Tripković za N1 ističe da je um u svim kategorijama života vrlo bitan, pa tako i u ovom aspektu.
Prema njenim rečima, saznanje da na prirodan način neće moći doći do potomstva za neke parove može biti problematičan.
„Ostvariti se kao roditelj je jedna od želja većine ljudi. Razmišljanje o potomstvu kreće prilikom stupanja u brak ili vanbračnu zajednicu i ta želja u datom trenutku postaje veoma važna. Parovi u nekom slučaju shvate da ne mogu da začnu prirodnim putem i da moraju da stupe u proces VTO i tad je vrlo važno kako će oni prihvatiti samu ulogu VTO, odnosnu ideju da se na taj način ostvare kao roditelji. To je prvi trenutak kada se parovi susretnu sa šokom što za mnoge parove može da bude veoma problematično i u toj situaciji um može da bude veoma bitan“, navodi ona.
Tripković ističe da ljudi prilikom suočavnja sa ovakvim vestima imaju nedoumice a kod nekih se javlja i osećaj krivice.
„Suočavanje sa tim da na drugi način moraju da se ostvare kao roditelji, ne prirodnim putem, predstavlja problem. Pitanje, šta ako ne uspem da se ostvarim kao roditelj se nameće posle par neuspelih procesa VTO. Vera i nada je vrlo prisutna i ohrabrujuća za sve parove i u zavisnosti od vremena koje provedu u procesu zavisi i kada će se pojaviti pitanje da li će se ostvariti kao roditelj“, kaže psihološkinja.
Dodaje da su žene kada saznaju da one imaju problem otvorenije za razgovor o tome i da traže pomoć, dok se muškarci zatvaraju i okreću drugim aktivnostima, te da je u današnje vreme to učestala pojava i da više stid nije dominantan.
Okolina, prema njenim rečima, takođe ima uticaj i parovi se vrlo često žale na pritisak kome su izloženi.
„Potrebno im je razumevanje. Neizvesnost koju nosi proces VTO je vrlo bitan faktor i ljudi se jako teško nose sa tim i prihvatanjem svih problema koje VTO nosi sa sobom. Takođe, otvara se i pitanje kako da nauče da žive sa tim problemom, a da ih ne pogađaju komentari okoline“, kaže Tripković.
