U Surdulici se, po ugledu na vrhovnu vlast, pritisak vrši na roditelje studenata koji protestuju. Jedan otac, Zoran Stanković, tvrdi da trpi torturu u javnom preduzeću u kojem radi, dok preduzeće demantuje njegove tvrdnje. Ova priča zahteva širi kontekst kako bi se potpuno razumela.
Kada su studenti sa juga krenuli ka Nišu, u mestu Džep dočekala ih je samo jedna dvadesetogodišnja devojka. Njena usamljenost prilikom dočeka najmanje kolone od tridesetak studenata nije iznenađujuća za ovaj deo Srbije. Veći deo stanovništva, međutim, izložen je medijskoj propagandi koja im se servira putem nacionalnih frekvencija.
Studentski protest u centru Surdulice postao je svojevrsni spektakl. Većina posmatra sa bezbedne udaljenosti, bez interesa za protest i njegovu svrhu. Samo mali broj okupljenih pruža podršku studentima, dok ostali ostaju pasivni.
Jedan od okupljenih je izjavio da je ovde da podrži studente i da se zalaže za promene. On je istakao da je njegov unuk pobegao u Nemačku zbog nedostatka posla u Srbiji. Ova situacija ukazuje na ozbiljne probleme sa kojima se suočava omladina.
Zoran Stanković, radnik Vlasinskih hidroelektrana, opisuje kako je njegov direktor burno reagovao kada je tražio dozvolu da službenim autom ode na kontrolu zbog zdravstvenih problema. Njegov sin, student, bio je uznemiren zbog načina na koji je direktor postupao prema njegovom ocu.
Iz EPS-a su demantovali tvrdnje Zorana Stankovića, navodeći da je on sam izazvao incident. Tvrde da su mu ponudili alternativne opcije za prevoz, koje je on odbio. Zoran smatra da je napad na roditelje direktan napad na slobodu studenata i njihovih zahteva.
