U Beogradu je 15. mart bio dan velikih protesta, ali izveštaji medija su se značajno razlikovali. Dok su neki, poput B92, prikazivali stvarne događaje, drugi su se trudili da umanje značaj okupljanja. Provladini mediji su nastavili sa propagandom, govoreći o mogućem državnom udaru i teroristima, što se na kraju nije obistinilo.
Građani su se okupili iz svih delova Srbije, donoseći svoje poruke i zahteve. Međutim, neki mediji su se fokusirali na marginalizaciju tih događaja. Pink je, na primer, izbegavao da izveštava o protestima, umesto toga prikazujući snimke iz Mađarske.
Politički analitičar Dragomir Anđelković ističe da vlasti pokušavaju da umanje značaj protesta i predstave ih kao delo marginalnih grupa. Njihova strategija je da zadrže biračko telo u stanju pasivnosti i verovanja u vladine narative.
Novinar Filip Švarm naglašava da su mnogi medijski sadržaji namenjeni „prepariranoj publici“, što znači da se istina često izostavlja. Protesti su bili masovni, ali su oni koji su pratili javni servis imali potpuno drugačiju sliku.
Dan nakon protesta, mediji su izvestili o „pobedi“ vlasti, dok su pojedini incidenti bili istaknuti. Policija je, prema izveštajima, bila efikasna u sprečavanju nasilja, dok su neki mediji negirali upotrebu zvučnog topa.
Analitičari ukazuju na to da vlasti ne žele da priznaju stvarne razmere nezadovoljstva građana. Umesto toga, fokusiraju se na minimizaciju broja učesnika i stvaranje iluzije da je sve pod kontrolom.
