Mediji u Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj pišu da su protesti zbog izbornih nepravilnostima u Srbiji bili najveći do sada, ali ne zaista i masovni. Pišu i da Srbija ne želi promenu sistema, a da opozicija za sada nije politička alternativa Aleksandru Vučiću i da mora da se menja, objavio je Dojče vele.
U Srbiji su u subotu 30. decembra održane najveće demonstracije posle izbora 17. decembra. Hiljade ljudi optužuje vladu i Aleksndra Vučića za izbornu prevaru i traže poništenje rezultata u Beogradu, piše tagesšau, portal nemačkog javnog servisa ARD.
Navodi se da nije bilo izveštaja o nasilju, dok je tokom protesta 24. decembra povređeno desetine ljudi.
„Opoziciona političarka Marinika Tepić je na mitingu u Beogradu zahtevala da se izbori ponove. Opozicioni političar Radomir Lazović pozvao je međunarodnu zajednicu da izvrši pritisak na Vučića kako bi novi izbori bili slobodni i fer.
Prema preliminarnim rezultatima, vladajuća Srpska napredna stranka (SNS) osvojila je 46,7 odsto glasova, dok je opozicioni Savez Srbija protiv nasilja dobio 23,6 odsto. Opozicioni savez govori o prevarama i posebno poziva na ponavljanje lokalnih izbora u Beogradu.
Posmatrači kažu da su ljudi iz drugih delova Srbije i susednih zemalja registrovani kao birači u Beogradu i da su dovoženi autobusima da glasaju. Vučić to odbacuje kao izmišljotinu i optužuje opoziciju da po nalogu iz inostranstva želi da sruši vlast.
Tepić štrajkuje glađu od izbora. Tokom svog nastupa delovala je bolesno i priznala je da je preslaba da bi održala dug govor. Polazi se od toga da je posle nastupa hospitalizovana“, završava ARD suvoparan izveštaj.
U večernjem dnevniku ZIB1 austrijskog javnog servisa ORF, u video izveštaju sa subotnjeg protesta u Beogradu – kaže se da su oni bili „najveći do sada, ali s obzirom da je Beograd milionski grad, ipak veoma ograničeni. Demonstranti na ulicama su pristalice opozicije i intelektualci koji odbacuju Vučića i njegov sistem, ali bar do sada, nisu uspeli da pokrenu mase“.
Dopisnik ORF-a, Kristijan Veršic, o mogućnosti novih izbora, koje zahtevaju ljudi na ulici, kaže: „Ako se ne desi nešto veliko, ako ne dođe do masovnog pokreta, od novih izbora neće biti ništa. Jer treba znati – Srbija je veoma polarizovano društvo, ali ne postoji raspoloženje za promenu sistema. To pokazuju sve ozbiljne ankete. S jedne strane vole Aleksandra Vučića, a s druge strane ga mrze.
Pritom, ne treba zaboraviti, pored svih njegovih grešaka, on je postigao uspehe – kada se radi o infrastrukturi, stvaranju radnih mesta i dovođenja industrije. On ima i međunarodnu podršku ne samo Rusije i Kine, već delom i država EU. U opozociji, koja je i dalje veoma rascepkana, nema političke alternative. Zato je veoma malo verovatno da se iz ovog pokreta izrode novi izbori“, procenjuje Veršic.
Švajcarski Noje Cirher cajtung (NZZ) pod gore navedenim naslovom donosi komentar Anderasa Ernsta, odličnog poznavaoca prilika u Srbiji, gde se u uvodu kaže: „Režim u Srbiji ne opstaje samo zbog demokratskih deficita. Njegovim protivnicima takođe nedostaju ključne veštine“.
Navodeći da „od prošlog maja, hiljade, a ponekad i desetine hiljada građana izlazi na ulice gradova, protestujući protiv autoritarnog režima predsednika Aleksandra Vučića“, Ernst konstatuje da to „pokazuje da u Srbiji ima građana koji žele više od skromnog ekonomskog napretka koji Vučić donosi zemlji. Oni žele demokratsku zemlju koja je deo slobodne Evrope“.
„Činjenica da su izbori 17. decembra ponovo odlučeni u prilog sistemskoj stranci, ozbiljno je razočaralo ove Srbe. Da to ne bi dovelo do trajne rezigniranosti, opozicione stranke moraju brzo da se menjaju. Jer, trenutno nisu u stanju da zaista ospore Vučićevu moć. Samoobmana je ako svoj poraz opravdavaju isključivo trikovima režima (kojih je nesumnjivo bilo)“, piše Andreas Ernst i potom smatra „reforma opozicije bi trebalo da ide u tri pravca“:
„Opoziciji je potreban program koji ide dalje od pobede na izborima. Naravno, neophodno je ponovono uspostavljanje slobode medija i borba protiv klijentelizma. Ali pored toga, moraju se kreirati koncepti za reformu snaga bezbednosti, pravosuđa i obrazovnog sistema. A kada je u pitanju regionalna politika, glavna barijera – pitanje Kosova – mora se konačno prevazići: Kosovo više nije Srbija. Potrebna je hrabrost da se to kaže. Ali hrabrost da se razotkrije velika laž, može biti zarazna: jednostavno, samo treba uvek iznova činjenice nazvati pravim imenom. Za to je potrebno vreme.
Stoga je poželjno da opozicioni ad hok savezi formiraju organizacije koje mogu dugoročno voditi političku borbu. Do promene vlasti neće doći preko noći. To će biti plod duge, teške borbe. Nespretne reakcije opozicionih krugova, na neregularnosti na dan izbora, takođe ukazuju na nedostatak profesionalnosti: nisu bili dobro pripremljeni. Ono što je srušilo Miloševića pre četvrt veka bio je tesan savez snaga predvođenih talentovanim političarima poput kasnije ubijenog Zorana Đinđića. Treba se nadovazati na tu tradiciju demokratskog otpora.
Iznad svega to znači da konačno treba da se povuku istrošeni ljudi postmiloševićevske ere. Likovi poput bivših vrhunskih političara Dragana Đilasa ili Borisa Tadića danas više nisu uverljivi. Imali su svoju šansu i propustili su je. Oni više nikoga ne mobilišu i ne ubeđuju. Što je još gore, oni idu na ruku režimu, koji može da ih iskoristi kako bi diskreditiovao opoziciju kao korumpiranu. Ovi ljudi bi trebalo da naprave prostor za nove umove i talente koji se u narednim godinama mogu razviti u harizmatične političare“, piše Anderas Ernst za Noje Cirher cajtung.
