Lompar je podsetio da je još prošle godine u intervjuu agenciji Beta procenio da će postupci srpskih vlasti, predvodjenih Aleksandrom Vučićem, dovesti do priznavanja nezavisnosti Kosova i uvodjenja sankcija Rusiji.
„Najnoviji dogadjaji, u vezi s francusko-nemačkim planom koji je predsednik Srbije spreman da prihvati, pokazali su da sam, nažalost, bio u pravu. Jer, reč je uglavnom o usvajanju Išingerovog plana iz 2007. godine, koji je odbacila vlada Vojislava Koštunice. Taj plan je bio zasnovan na ugovoru izmedju dve Nemačke iz 1972. godine, koji je omogućio da obe države postanu članice UN-a bez medjusobnog priznanja“, rekao je profesor Lompar agenciji Beta.
Dodao je da pominjanje Povelje UN i načela iz nje u ugovoru izmedju Srbije i Kosova predstavlja podsećanje na član 2 Povelje UN.
„Taj član obavezuje sve države da medjusobno poštuju granice, teritorijalni integritet i suverenitet i da se ne mešaju u unutrašnje poslove. Srbija, dakle, na taj način de jure priznaje Kosovo kao državu, ali ne uspostavlja diplomatske odnose. Ovo treba da omogući srpskom predsedniku da lažno tvrdi kako nije priznao Kosovo“, ocenio je Lompar.
Komentarišući odredbe francusko-nemačkog predloga o pravima Srba i Srpske pravoslavne crkve (SPC) na Kosovu i Metohiji, Lompar je kazao da one deluju kao da su ispod minimalnih odredbi iz Ahtisarijevog plana ili Briselskog sporazuma, jer, nema čak ni naziva Zajednice srpskih opština (ZSO).
„Ovaj ugovor je u suprotnosti s Ustavom Srbije i Rezolucijom 1244. Ne bi bilo iznenadjenje da se naš Ustavni sud, kao i u slučaju Briselskog sporazuma, proglasi nenadležnim. Ugovor je u suprotnosti s domaćim i medjunarodnim pravom, kao i pravom UN, jer stavlja kosovsko pravo i pravo Saveta Evrope iznad njih. On deluje lošije i od ugovora izmedju dve Nemačke, jer, bila je reč o državama koje nisu bile članice UN. Sada je reč o članici UN-a Srbiji koja priznaje nasilnu secesiju dela svoje teritorije“, istakao je profesor.
Naglasio je da u političkom smislu, Srbija naknadno priznaje opravdanost NATO bombardovanja iz 1999. godine i posledice koje su iz njega proistekle.
„Ovakvo ponašanje srpskih vlasti, predvodjenih Aleksandrom Vučićem, predstavlja potpuno ostvarenje drugosrbijanske politike u Srbiji. Ono što nije uspela da ostvari nijedna gradjanska stranka, čak ni u vreme maksimalne dominacije, ostvarila je lažna nacionalna stranka. Ona je izdala ne samo nacionalnu politiku nego i nacionalnu istoriju. To su učinili svi oni nacionalni i politički činioci koji su podržavali srpskog predsednika u desetogodišnjoj vladavini“, rekao je Lompar.
Upitan na koje političke i nacionalne činioce misli, Lompar je kazao da su to bili i oni koji su Vučiću dali orden Svetog Save i govorili da se bori za Kosovo i Metohiju „kao lav“.
„Bile su to i nacionalne opozicione stranke. Bile su to nacionalne organizacije koje su postavljale dekorativne i folklorne zahteve. Tu se nalaze i nacionalno oglašeni pojedinci koji su imali razumevanja za postupke vlasti. Broj nacionalno i opoziciono orijentisanih ljudi vremenom se smanjivao do broja koji se može iskazati prstima jedne ruke. Upravo je petoro ljudi predalo krivičnu prijavu protiv Aleksandra Vučića u avgustu 2020. godine zbog veleizdaje“, rekao je profesor.
Na pitanje Bete šta su uzroci situacije u kojoj se Srbija našla zbog kosovskog pitanja, Lompar je kazao da sadašnja situacija nudi dve vrste zaključaka.
„Ne može se nacionalna politika zastupati bez jasnog i načelnog stava, koji je otporan na medijske pritiske i korupcione mehanizme kako vlasti tako i zapadnih činilaca. Odbrana nacionalnih interesa malih zemalja uvek je delotvornija u demokratskom ambijentu podele učesnika u vlasti. Suprotno tome, zapadni činioci favorizuju autoritarni način vladanja, jer im on omogućava pritisak na jedini oslonac vlasti. Taj pritisak daje rezultat: kako pokazuje političko činjenje Aleksandra Vučića. Tako su zapadni činioci dosledni neprijatelji demokratije kod nas“, ocenio je profesor.
Dodao je da autoritarni vladar kompenzuje svoje ustupke uništavanjem opozicije.
„To je jedini način da Aleksandar Vučić duže ostane relativno nezamenljiv u očima zapadnih činilaca. Tako dolazi do mrvljenja opozicije: i u stranačkom i u vanstranačkom smislu. Kako gradjanske stranke pomažu u tom kretanju, pokazuje se da njima nije stalo ni do kakve slobode. Srpsko društvo se raspalo naočigled svojih gradjana. To znači da svaki otpor mora početi sa niže pozicije“, zaključio je Milo Lompar.
