Istraživači su u četvrtak rekli da je ispitivanje glasovne kutije, poznato kao larinks, kod 43 vrste primata pokazalo da se ljudi razlikuju od majmuna i majmuna po tome što nemaju anatomsku strukturu koja se zove vokalna membrana – mala, trakasta proširenja glasnih žica.
Ljudima takođe nedostaju laringealne strukture nalik balonima koje se nazivaju vazdušne kese koje mogu pomoći nekim majmunima i majmunima da proizvode glasne i rezonantne pozive i izbegnu hiperventilaciju, otkrili su.
Gubitak ovih tkiva, prema istraživačima, rezultirao je stabilnim vokalnim izvorom kod ljudi koji je bio ključan za evoluciju govora – sposobnost izražavanja misli i osećanja pomoću artikulisanih zvukova. Ovo pojednostavljenje larinksa omogućilo je ljudima odličnu kontrolu visine tona sa dugim i stabilnim zvukovima govora, rekli su oni.
„Tvrdimo da složenije vokalne strukture kod neljudskih primata mogu otežati preciznost kontrole vibracija“, rekao je primatolog Takeši Nišimura iz Centra za evoluciono poreklo ljudskog ponašanja Univerziteta Kjoto u Japanu, glavni autor istraživanja objavljenog u časopisu. Nauka.
„Glasne membrane omogućavaju drugim primatima da upućuju glasnije pozive višeg tona od ljudi – ali čine da su glasovi i bučne nepravilnosti češćih“, rekao je evolucioni biolog i koautor studije V. Tecumseh Fitch sa Univerziteta u Beču u Austriji.
Larinks, šuplja cev u grlu koja je povezana sa vrhom dušnika i sadrži glasne žice, koristi se za razgovor, disanje i gutanje.
„Grkljan je organ glasa, koji stvara signal koji koristimo da pevamo i govorimo“, rekao je Fič.
Ljudi su primati, kao i majmuni i majmuni. Evoluciona loza koja je dovela do naše vrste, Homo sapiensa, odvojila se od one koja je dovela do naših najbližih živih rođaka, šimpanzi, pre otprilike 6-7 miliona godina, pri čemu su se promene larinksa dogodile negde nakon toga.
U studiju su uključene samo žive vrste jer ova meka tkiva nisu sklona da se sačuvaju u fosilima. To takođe znači da nije jasno kada su se promene dogodile.
Fitch je rekao da je moguće da je pojednostavljenje larinksa nastalo u ljudskom prethodniku zvanom Australopithecus, koji je kombinovao osobine poput majmuna i čoveka i koji se prvi put pojavio u Africi pre otprilike 3,85 miliona godina, ili kasnije u našem rodu Homo, koji se prvi put pojavio u Africi oko pre 2,4 miliona godina. Homo sapiens je nastao pre više od 300.000 godina u Africi.
Istraživači su proučavali anatomiju larinksa kod majmuna uključujući šimpanze, gorile, orangutane i gibone, kao i majmune Starog sveta uključujući makake, guenone, babune i mandrile i majmune Novog sveta uključujući kapucine, tamarine, marmozete i titis.
Iako je ovo evoluciono pojednostavljivanje larinksa bilo ključno, ono nam „nije dalo govor samo po sebi“, primetio je Fič, ističući da su druge anatomske osobine bile važne za govor tokom vremena, uključujući promenu položaja larinksa.
Mehanizmi proizvodnje zvuka kod ljudi i neljudskih primata su slični, a vazduh iz pluća pokreće oscilacije glasnih žica. Akustična energija stvorena na ovaj način zatim prolazi kroz faringealnu, oralnu i nazalnu šupljinu i izlazi u obliku koji je regulisan filtriranjem specifičnih frekvencija koje diktira vokalni trakt.
„Govor i jezik su kritično povezani, ali nisu sinonimi“, rekao je primatolog i psiholog Harold Gouzoules sa Univerziteta Emori u Atlanti, koji je napisao komentar u časopisu Science uz studiju. „Govor je zvučno zasnovan način jezičkog izražavanja – i ljudi, sami među primatima, mogu da ga proizvedu.
Paradoksalno, povećana složenost govornog jezika ljudi pratila je evoluciono pojednostavljenje.
„Mislim da je prilično interesantno da ponekad u evoluciji ‘manje je više’ – da gubljenjem neke osobine možete otvoriti vrata nekim novim adaptacijama,“ rekao je Fič.
