Pre šezdesetih godina prošlog veka, četvrto najveće jezero na svetu, Aralsko more, prostiralo se na 68.000 kvadratnih kilometara između Uzbekistana i Kazahstana. Danas je gotovo potpuno nestalo, ostavljajući iza sebe novu pustinju – Aralkum – i ozbiljno ugrožavajući živote tri miliona ljudi u okolnom regionu. Prema najnovijim podacima, od nekadašnjeg jezera ostalo je samo oko 8.000 kvadratnih kilometara vode, dok je ostatak prekriven suvim, zaslanjenim dnom.
Ovo isušivanje jezera jedno je od najvećih ekoloških katastrofa na svetu. Studije su pokazale da se količina atmosferske prašine u regionu gotovo udvostručila između 1984. i 2015. godine, dostižući 27 miliona metričkih tona godišnje. Vetrovi raznose otrovne čestice soli i hemikalija stotinama kilometara daleko, uništavajući useve i zagađujući izvore pijaće vode. Takođe, prašina ubrzava topljenje glečera, dodatno pogoršavajući regionalnu krizu vode.
Poseban problem predstavlja sastav prašine, koji sadrži ostatke pesticida i veštačkih đubriva korišćenih u intenzivnoj poljoprivredi tokom sovjetske ere, kao i tragove hemijskih agenasa sa nekadašnjih vojnih poligona. Ove zagađujuće materije su povezane s povećanom stopom urođenih mana i respiratornih bolesti kod stanovništva.
Uzrok isušivanja Aralskog mora leži u preusmeravanju reka Amu Darje i Sir Darje radi navodnjavanja 7 miliona hektara pamuka, što je započeto u Sovjetskom Savezu šezdesetih godina i nastavilo se decenijama. Masovni odvod vode doveo je do ekstremne salinizacije preostale vode, uništavajući većinu ekosistema i ribarsku industriju koja je nekada bila osnova lokalne ekonomije.
Kako bi sprečile dalju degradaciju tla i širenje otrovne prašine, vlasti Uzbekistana i Kazahstana pokušavaju da pošume nekadašnje dno jezera, koristeći biljke otporne na visoku koncentraciju soli. Međutim, proces je spor i zahteva međunarodnu podršku. Evropska unija i USAID su ranije nudili pomoć, ali dugoročna rešenja ostaju neizvesna.
Aralsko more je primer kako loše upravljanje vodnim resursima može dovesti do nepovratnih ekoloških posledica. Slični procesi se već odvijaju širom sveta – od afričkih i bliskoistočnih jezera do američkih i australijskih slatkovodnih sistema, gde industrijska poljoprivreda i klimatske promene ubrzano iscrpljuju vodne rezerve.
Ova katastrofa služi kao upozorenje da je voda ključni resurs koji zahteva održivo upravljanje. Ako se prioritet ne dâ očuvanju lokalnih ekosistema, posledice mogu biti dugoročne i globalne.
