Poslednje dve godine dostavljači hrane su među najtraženijim zanimanjima. Traženi su i vozači C i D kategorije ali ih nema – upražnjeno je čak 12.000 radnih mesta. Manjak je i ugostitelja, frizera, automehaničara, stolara.
Sektor građevine je, tvrde poslodavci, u najgoroj poziciji – nedostaje im više od 30.000 radnika.
Kad je reč o ugostiteljima, Turinski objašnjava da većina njih odlazi na Jadran kad počne sezona. Deo njih se vrati u Srbiju, a dobar deo njih nastavlja put Zapadne Evrope.
„To su to neke kategorije koje nam zaista nedostaju i koje će nam sve više i više nedostajati u narednim godinama“, smatra Turinski.
Kad nema ko da radi, poslodavci su prinuđeni da radnike traže i u inostranstvu. Strancima je uz boravak, potrebna dozvola za rad.
Nacionalna služba za zapošljavanje ove godine izdala ih je četiri puta više nego pre pet godina. Ukupno oko 28.000. Najviše državljanima Kine, Turske, Rusije, Indije i Ukrajine.
Miloš Turinski iz Infostuda objašnjava da je uvoz radne snage došao do izražaja tokom korone, kada su počeli da manjkaju ljudi koji bi radili dostavu.
Među poslodavcima koji su govorili o manjku radne snage provlačila se i teza da „nije tačno da nema radnika, već da je problem u tome što neki ne žele da rade za male pare – 350, 400 evra“. Profesorku Žarković pitali smo šta misli o tome.
„Minimalna zarada nije dovoljna ni da pokrije minimalnu potrošačku korpu, tako da naravno ljudi ne žele, više bi voleli da rade za neki veći iznos“, ističe profesorka.
Problem na tržištu rada je, ukazuje, i prekvalifikovanost – da često ljudi imaju i veći nivo obrazovanja u odnosu na ono što se traži na konkretnom radnom mestu.
Jelena Jevtović iz Unije poslodavaca Srbije objašnjava da je obaveza poslodavca da snosi troškove radne i boravišne dozvole, kao i svih propratnih taksi koje su potrebne da bi se dozvole dobile.
Dodaje da neki poslodavci radnicima plaćaju i smeštaj i ishranu, dok drugi ne.
Na pitanje zar onda nije isplativije povećati platu radnicima iz Srbije kako se ne bi izlagali drugim troškovima kojih ima kad se dovode stranci, odgovara da „jeste ako se gleda sa tog aspekta“.
„Ali jednostavno nema ko da radi i to je u ovom trenutku neko jedino rešenje kako posao ne bi stao i kako bi sve to funkcionisalo“, ukazuje Jevtovićeva.
U prilog deficita radne snage tržištu u Srbiji ne ide ni to što nam je stanovništvo sve starije, a radno sposobni sve lakše odlaze za boljim uslovima. Većina u Nemačku kojoj i dalje nedostaje tri miliona radnika.
Popunjavanje tržišta rada razvijenih evropskih zemalja ispraznilo je regionalno tržište. Brzog rešenja nema, tvrde ekonomisti.
Druga mera za brzo delovanje je ona koja se i sprovodi – dovođenje radnika iz inostranstva.
„Mislim da je jedini način kako da mi to možemo da rešavamo, kao što rešavaju neke bogatije zemlje od nas to je uvozom radne snage i da budemo negde zadovoljni da smo na tom nivou dohotka da postoje neke zemlje koje su siromašnije od nas i kojima je ovo tržište rada privlačno“, naglašava profesorka Ekonomskog fakulteta Jelena Žarković.
Profesorka Žarković ukazuje i da država ovom problemu treba da pristupi strateški – da godinama unapred razmišlja o tome šta je deficitarno i da se, kroz sistem obrazovanja, vodi računa o potrebama privrede.
I Uniji poslodavaca Srbije zalažu se za reformu obrazovanja kako bi se na duži rok rešio problem manjka radnika.
Procena Ujedinjenih nacija je da će Srbija u narednih 30 godina ostati bez petine radne snage. Na čemu smo trenutno preciznije ćemo saznati kad stignu rezultati popisa koji će odrediti i ekonomsku i demografsku politiku,prenosi RTS.
