Ljudi su bili važan pokretač promene vegetacije tokom hiljada godina, a na nekim mestima su imali pozitivan uticaj na biodiverzitet, prema novoj studiji.
Istraživači sa Univerziteta u Jorku su koristili globalni skup podataka o polenu kako bi pomogli u razumevanju raznolikosti biljnih zajednica koje datiraju od pre oko 12.000 godina, početka perioda poznatog kao holocen.
Tokom ovog vremenskog perioda sve do početka industrijske revolucije, brzina kojom su se različite vrste biljaka menjale u zajednici ubrzala se sa povećanom upotrebom zemlje na svim kontinentima, što sugeriše da su ljudi bili važan pokretač promene vegetacije.
Međutim, timska analiza podataka iz zapisa o polenu otkrila je da priroda ovih promena varira geografski.
Biljne zajednice postale su sve raznovrsnije u većem delu severne hemisfere, povezane sa ljudskom aktivnošću tokom tog perioda, ali u Africi, Južnoj Americi i nekim delovima Severne Amerike, povećana upotreba ljudskog zemljišta dovela je do pada raznovrsnosti biljaka, dok je na lokacijama sa ograničenijim brojem ljudi korišćenje zemljišta je videlo povećanje raznovrsnosti.
Džonatan Gordon, postdoktorski istraživač na Centru za antropocenski biodiverzitet Leverhulme Univerziteta u Jorku, koji je vodio studiju zajedno sa stručnjacima sa Odeljenja za arheologiju i Odeljenja za matematiku, rekao je: „Kada čitamo naslove o pretnjama izumiranja životinjskom ili biljnom životu , ljudska aktivnost se često navodi kao jedan od glavnih razloga opadanja.“
„Iako je apsolutno tačno da su ogromnu većinu izumiranja koja se dešavaju od 1500. godine izazvali ljudi, tokom dužih vremenskih perioda efekti ljudi na lokalni i regionalni biodiverzitet su pozitivni u mnogim oblastima.“
Studija, objavljena u časopisu Prirodna ekologija i evolucija, pokazala je da su poljoprivredna i šumarska praksa u interakciji sa regionalno specifičnim biljnim zajednicama rezultirala povećanjem raznolikosti u mnogim nekada pošumljenim oblastima na severnoj hemisferi, gde delimično krčenje drveća da bi se napravilo mesto za životinje, usevi i okućnice povećale su raznovrsnost staništa i napravile prostor za biljke koje vole svetlost.
Gordon je rekao: „Vidimo malo drugačiju sliku na otvorenim travnjacima i savanama, u poređenju sa šumovitim područjima, međutim, i to bi moglo biti zato što je ljudima izazovnije da diverzifikuju biljni život sadnjom drveća, u poređenju sa sečenjem drveća u šumovitim regionima U ovim oblastima biodiverzitet je imao koristi samo uz manje intenzivne oblike ljudske upotrebe.“
Istraživanje poziva na raznovrsniji pristup povećanju biodiverziteta širom sveta, uz dokaze iz hiljada godina ljudske interakcije sa Zemljinim ekosistemima koji se uzimaju u obzir u novoj i budućoj ekološkoj politici.
Profesor Kris Tomas, iz Leverhulm centra za biodiverzitet antropocena, rekao je: „Uobičajena pretpostavka kada se bavimo pitanjima biodiverziteta je da ljudski uticaj treba da se ukloni kako bi životna sredina napredovala onako kako je priroda nameravala.
„Na mnogim mestima biodiverzitet napreduje zbog hiljada godina ljudskih aktivnosti, a na drugim može da pati, pa je zato važno znati razlike kako bi se razvile odgovarajuće politike očuvanja.
Gordon je dodao: „U evropskom kontekstu, na primer, ovaj rad sugeriše da su tradicionalne poljoprivredne metode niskog intenziteta praktikovane tokom više milenijuma rezultirale povišenim nivoom biodiverziteta. Podsticanje tradicionalnih metoda i njihovo ponovno uvođenje na lokacije gde su sada napuštene, moglo bi biti deo budućih strategija očuvanja koje nastoje da uključe, a ne da odbace, ljude iz različitih ekoloških sistema.“