Potražnja za terapijskim mestima za osobe sa mentalnim problemima trenutno je velika. Posebno depresija i anksiozni poremećaji teraju sve više ljudi u Švajcarskoj da traže psihoterapiju, a broj i dalje raste. Iako se pružanje zaštite mentalnog zdravlja u Švajcarskoj generalno smatra dobrim, oni koji traže pomoć sada moraju da čekaju duže nego obično da odu kod terapeuta.
U vremenima takve potrebe, čini se da programi za terapiju na mreži i aplikacije za pametne telefone nude jeftinu alternativu. Oni takođe mogu privući ljude koji bi se osećali suzdržano kada bi otišli kod psihoterapeuta. Umesto da se oslanjaju na specijaliste, digitalni alati mogu naučiti ljude tehnikama bihevioralne terapije i pomoći im da sami sebi pomognu.
Ali ove usluge koje se lako pristupaju nisu bez problema. „Trenutno znamo premalo o efikasnosti terapija zasnovanih na internetu“, kaže Birgit Vatzke, profesor kliničke psihologije i istraživanja psihoterapije na UZH. „U mnogim slučajevima, njihovi efekti još nisu dovoljno dokazani. Vatzke čvrsto savetuje da se takve aplikacije ne koriste bez profesionalne podrške, osim u jasnim slučajevima veoma malih simptoma, kao što je blaga depresija.
Njen kritički stav nije reakcija na kolena. Vatzke i njen tim već nekoliko godina istražuju terapije zasnovane na internetu i trenutno razvijaju sopstvenu aplikaciju. Klinički psiholog je upravo objavio studiju u JAMA Psihijatrija koja rasvetljava probleme internet terapija. Studija se fokusirala na ispitanike koji su učestvovali u drugim ispitivanjima koja su ispitivala tradicionalne psihoterapijske sesije ili terapije zasnovane na internetu.
Prva autorka Marija Meržvinska je izmerila težinu depresije učesnika i došla do zaključka da su, u celini, oni koji su koristili terapije zasnovane na internetu od početka imali manje izražene simptome. Drugim rečima, teško je uporediti rezultate istraživanja za konvencionalne i internet terapije jer se grupe pacijenata razlikuju. Za sveobuhvatnu studiju, istraživački tim je analizirao ukupno 109 randomizovanih kliničkih ispitivanja, od kojih je 57 uključivalo tradicionalne psihoterapije i 48 terapija zasnovanih na internetu, sa ukupnim brojem učesnika od više od 18.000.
Iz kliničke perspektive, problem je ako se terapije zasnovane na internetu reklamiraju kao čudesna zamena za konvencionalne terapijske sesije, kao što se dešava u nekim delovima interneta. Kako Vatzke ističe: „U ovom trenutku jednostavno ne znamo dovoljno o tome koje vrste pacijenata bi imale koristi od internetskih terapija. Teško je protumačiti relevantne studije zbog različitih uzoraka učesnika, kao što pokazuje studija JAMA.
Jedan od razloga za ovu poteškoću predstavljaju uslovi učešća: u mnoge studije zasnovane na internetu, učesnici se mogu upisati na osnovu samodijagnoze, što otvara vrata manipulaciji. U proces selekcije nisu uključeni stručnjaci. U kliničkoj studiji, nasuprot tome, stručnjaci odlučuju ko će biti primljen i procenjuju učesnike. To čini značajnu razliku u slučajevima depresije, jer je spektar širok i kreće se od blagih simptoma do teškog stresa koji može dovesti do samoubistva.
Štaviše, depresija se može javiti u kombinaciji sa drugim problemima kao što su poremećaj ličnosti ili psihoza, što komplikuje dijagnozu. Za Vatzkea je neophodno ispitati koji oblici mentalnih poremećaja bi mogli imati koristi od internetskih terapija sprovođenjem izuzetno preciznih i pažljivih studija koje se pridržavaju utvrđenih normi. U suprotnom, postoji rizik da će ljudima biti propisane neefikasne terapije.
Uprkos svim ovim rezervama, Vatzke vidi „obećavajuću budućnost“ za intervencije zasnovane na internetu. Međutim, ona ih predviđa manje kao zamenu za konvencionalne terapije nego kao dopunu — u kontekstu „mešovite terapije“ ili integrativnog tretmana. Aplikacija InMind za pametne telefone koju trenutno razvija Vatzkeova radna grupa zajedno sa kolegama sa Odeljenja za informatiku treba da ispuni takvu ulogu.
Ovaj digitalni asistent se može koristiti između sesija psihoterapije kako bi pomogao pacijentima da konsoliduju terapijske efekte. Pacijenti ga mogu koristiti za beleženje osećanja, misli i zapažanja o svom svakodnevnom životu, kao i razmišljanja o terapijskoj sesiji. „Aplikacija je poput ‘pametnog’ časopisa koji podstiče ljude da razmišljaju o svojoj terapiji i da otkrića sa sesija implementiraju u svoj svakodnevni život“, kaže Markus Volf, viši asistent za nastavu i istraživanje u Vatzkeovom timu, koji je uključen u razvoj aplikacija.
Nakon početne pozitivne procene aplikacije od strane psihoterapeuta i drugih stručnjaka, sledeće godine će biti testirana na prvoj grupi pacijenata. Ako se alatka pokaže korisnim u praksi, u budućnosti će se širiti.
Aplikacija InMind se može opisati kao jednostavan digitalni alat za podršku za upotrebu sa tradicionalnom ambulantnom psihoterapijom. Njegove tvrdnje su stoga manje preterane od određenih internet „terapija“, gde se mora praviti razlika između programa samopomoći koji uključuju terapiju lično i onih koji to ne čine.
Markus Volf pravi poređenje između alata za samopomoć kao što su Moodgim ili Deprekis i knjiga za samopomoć koje su bile popularne krajem prošlog veka. Programi su dobro napravljeni, a neki su i naučno ispitani, kaže on, ali su na kraju krajeva i dalje samo digitalni oblik samopomoći. „U suštini, efekat korišćenja terapija zasnovanih na internetu bez prateće psihoterapije je nizak“, kažu Markus Volf i Birgit Vacke uglas.
S obzirom na sve veći broj ljudi koji pate od mentalnih poteškoća, dva stručnjaka veruju da postoji rizik da neprovereni programi koji ne mogu da ispune svoja obećanja počnu da se razmnožavaju. To bi izazvalo još više patnje upravo onih kojima je pomoć potrebna. Umesto toga, Vatzke i Volf žele da vide razvijenu sofisticiranu paletu usluga. Po njihovom mišljenju, budućnost leži u korišćenju inteligentne mešavine konvencionalnih i digitalnih metoda, sa ciljem kombinovanja psihoterapijskih sesija i internet intervencija na najefikasniji mogući način.