Bob Marli je učinio rege muziku poznatom širom sveta, i to ne samo muzičkim hitovima, već i porukama koje su danas važnije nego ikad. O tome svedoči filmska biografija „One Love“ koja stiže u bioskope.
Juna 1980. Bob Marli je na svom nastupu u Kelnu već bio vidno načet bolešću. Ali njegova harizma je privukla 8.000 fanova. Naročito je oduševljenje bilo vidno kada je odsvirao „Redemption Song“ . Sam u krugu svetla reflektora, okružen dimom stotina džointa iz publike.
Nepunu godinu kasnije, 11. maja 1980, Marli je umro od raka. Živeo je samo 36 godina, ali njegove spiritualne i političke poruke žive sve do danas.
Bob Marli je rege učinio toliko prepoznatljivim u svetu da ga je Unesko proglasio nematerijalnom baštinom čovečanstva. Sada filmska biografija „One Love“ podiže bioskopski spomenik velikom muzičaru.
Marli je sa dvadeset i dve godine za sebe otkrio rastafarijanski religiozni pokret. On nije star ni 100 godina. Njegovi sledbenici računaju da je rođen na dan kada je krunisan etiopski car Hajle Selasije I. To je bilo 2. novembra 1930. Nekoliko godina pre toga je jamajkanski politički aktivista i zagovornik panafrikanizma Markus Garvi predskazao krunisanje moćnog crnog kralja u Africi, koji će doneti oslobođenje crnaca.
Pre krunisanja Selasije se zvao Ras Tafari Makonen, pri čemu je „Ras“ na amharskom jeziku znači knez, vojvoda. Pripadnici novog verskog pokreta su u knezu Tafariju videli otelovljenje Isusa Hrista, živog Boga na zemlji. Hajle Selasije, ime koje je novi vladar dobio nakon krunisanja, zapravo znači „Moć Svetog Trojstva“. Raste – tako su pripadnici pokreta zvali sebe – veruju u povratak u afričku obećanu zemlju, Etiopiju. Crni Jamajkanci su potomci afričkih robova koje su nasilno doveli na Karibe. Vrednosti tog duhovnog pokreta su pravda, ljubav, mir, ravnopravnost. Ali i borba protiv Vavilona – to je sinonim za Zapad koji je Afrikancima doneo toliko nesreće, ali i za Jamajku gde su iskrcali otete Afrikance.
Rastafarijanstvo se protivi svakoj vrsti političkog, kulturnog i verskog potčinjavanja. U svetu ima između 700.000 i milion sledbenika svih boja kože.
Nošenjem frizure s dredovima, brojni pripadnici tog pokreta žele da se izgledom svesno ograde od gornjih slojeva društva. Istorijski predložak za tu frizuru dali su kenijski ustanici protiv britanske kolonijalne vlasti iz pokreta Mau-Mau. Pušenje marihuane nije izvorni deo rastafarijanstva, nastao je iz težnje pripadnika za proširenjem svesti.
Bob Marli je zapravo bio prva velika međunarodna zvezda iz takozvanog Trećeg sveta. Jamajka je kolevka rege muzike, koja je na ostrvu nastala šezdesetih godina prošlog veka. To je bilo vreme društvenog previranja i nereda, kriminalci su zavladali ulicama. Di-džejevi su puštali muziku na otvorenom, razvili su taj žanr iz postojećih pravaca kao što su jamajkanska narodna muzika mento, ska, soul i džez. Bob Marli je razvoju te muzike utisnuo svoj pečat.
Opušteni ritam koji u isto vreme pokreće bio je odličan nosilac poruka mira i ljubavi.
Marlijevi tekstovi sadrže mnogo religiozne retorike, ali su i životni, pričaju o diskriminisanoj manjini, smešteni su u geto, govore o ropstvu i nepravdi.
Pesmu „Get Up Stand Up“ Marli je napisao kada je video masovnu bedu na Haitiju pod Divalijevom diktaturom. Tekst zahteva od ljudi da ustanu i bore se za svoja prava, ohrabruje ih da imaju poverenja u sopstvenu moć rasuđivanja. Ta pesma je nezvanična himna međunarodne organizacije za zaštitu ljudskih prava „Amnesti internašenal“ (Amnesty International) .
U pesmi „Exodus“ Marli se bavi onim delom verovanja rastafarijanskog pokreta da će se vernici vratiti u Afriku. U tekstu Marli pita: „Jeste li zadovoljni životom koji vodite? Znamo kuda idemo, znamo odakle smo, znamo Vavilon, idemo u Očevu zemlju. U tom egzodusu kreće se božji narod“.
U pesmi „Zimbabve“ Bob Marli zahteva od Afrikanaca da oslobode zemlju koju su kolonijalni gospodari nazvali Rodezija. Kada je Zimbabve stekao nezavisnost, Bob Marli je tamo odsvirao tu pesmu uživo. Ona je postala nezvanična nacionalna himna nezavisne zemlje.
Na engleskom bi naslov čuvene pesme značio – kad nema žene, nema ni plača. Ali to na jeziku stanovnika Trenčtauna, sirotinjske četvrti Kingstona, glavnog grada Jamajke, znači nešto drugo: „Ne, ženo, ne plači!“ Marli je odrastao u tom kraju, napisao je pesmu kada je u komšiluku video ženu kako plače.
„Pesma spasenja“ (Redemption Song) je Marlijev testament. Postoji više snimaka, ali najbolja je ona verzija u kojoj su dovoljni glas i gitara. Izostanak instrumenata pojačava intenzitet pesme. Bob Marli citira proroka rastafarijanstva Markusa Garvija koji je 1937. u jednom govoru rekao: „Oslobodi se mentalnog ropstva, niko osim nas samih ne može da oslobodi naš duh.“
Blizina smrti i te misli o oslobođenju inspirisali su Marlija za „Pesmu spasenja“. On peva: „Sve što sam ikada imao, jesu pesme spasenja, pesme slobode“ .
